Црква Св. Марије Магдалене
Село Бели Поток се налази у подножју планине Авале, највишој тачки Вождовца, тачније на њеној североисточној страни. Први пут се помиње у једној руској карти израђеној у време Првог српског устанка, у коме је истакнуту улогу имао великан Васа Чарапић, рођени Белопоточанин. Верује се да је село добило име по потоку на коме су девојке белиле платно, па га затим разастирале дуж потока. Ово је био величанствен призор за оне који су то посматрали са Авале. Постоји још једна прича, по којој је на овом простору једном добро родило бело жито, а познато је то да подручје обилује поточићима.
Иначе, овај крај је био погодан за насељавање због плодне земље и богатства водом, тако да се још током средњег века у подножју Авале и брда Торлака помињу Кумодраж, Рипањ, Бели Поток, Јајинци, Раковица, Зуце. Осим природних богатстава, околна београдска села су била погодна за насељавање зато што је Београд током већег дела своје историје био под туђинском влашћу. При таквим околностима, Срби су, за разлику од главног града, у околним селима чинили већи део становништва.
То је посебно било изражено у време турске владавине на овим просторима. Већина тих насеља су се под истим именом задржала и до данашњих дана.
У XIX веку је, попут других насеља, и Бели Порок почео убрзано да се развија и насељава. Поједине чињенице нас наводе на то да претпоставимо да је у првој половини XIX века постојала нека богомоља на овим просторима. На основу сведочанства старијих житеља, сазнајемо да је садашња црква изграђена на старом култном месту, тј. на месту где се првобитно налазило сеоско гробље и старо црквиште. На овом старом гробљу имамо сачуване и гробове из XVIII и XIX века, међу којима је и гроб једног свештеника из 1781. године, и гроб јереја Стефана Поповића, пароха белопопоточког, из 1834. године. Затим, у данашњој цркви се чувају предмети који су временом настанка и стилским одликама везани за прву половину XIX века (поједине иконе, сликано Распеће).
Са измештањем старог сеоског гробља (1881/82) из средине села на периферију, ослободио се простор, опасан путевима, који је био погодан за подизање храма, тако да се, на иницијативу пароха белопоточког Стевана Поповића приступило градњи на овој локацији. Црква Свете Марије Магдалине је подигнута 1883. године захваљујући добровољним прилозима и раду становника села. Посвећена је овој светитељки зато што је овај празник током XIX века била преслава села. Освећење цркве је извршио митрополит Михаило 1885. године.
Црква је конципирана као једнобродна грађевина у стилу рашке школе, са једном тространом апсидом. Првобитно је била без припрате и са кубетом изнад централног простора, да би 1939. године била дозидана припрата у обиму скоро половине постојеће цркве, по пројекту архитекте Миомира Коруновића и Д. Андросова. У ово време су и спољне фасаде добиле декорацију у плитком рељефу у стилу моравске школе. У порти је изграђена и нова звонара.
Зидне слике је 1908. године радио италијански сликар Гасталди, а иконостас цркве је настао 1939. године, и у сликарском погледу није од посебне вредности. Постоји неколико појединачних икона које су занимљиве како по времену настанка, тако и по својим ауторима. То су: Свети арханђели Михаило и Гаврило, рад непознатог сликара из друге поливине XIX века, са местимичним оштећењима сликарског слоја; Распеће - осликани дрвени крст висине 30 цм, са представом Распећа у средини, који је такође настао у XIX веку; Плаштаница из XIX века са представом оплакивања Христа; три велике иконе: Св. Јован Претеча, Св. Марија Магдалина и Оплакивање Христа, рад академског сликара Јована Бијелића из 1939. године.
У црквеној порти се налази споменик ратницима из периода 1912-1918. године и Белопоточанину Васи Чарапићу сахрањеном уз северни зид цркве у манастиру Раковица.