Нема поузданих података о рођењу Ђорђа Петровића, у народу  познатог и под надимком Црни Ђорђе или Карађорђе. Историчари нису успели  да утврде кад је Ђорђе рођен, али су дошли до уверења да је угледао свет, највероватније, 14. новембра 1762. године у Вишевцу, од оца Петра и мајке Марице Живковић из Маслошева. Мало поузданих података има о његовом животу пре устанка, зато су многи догађаји преточени у легенду или су обавијени тамом. Родоначелник је и оснивач династије Карађорђевића. У Тополу се породица настанила после Кочине крајине.
   Крајем 1785. или у пролеће 1786. Ђорђе се oженио Јеленом Јовановић из Маслошева. Као добровољац ратовао је у Михаљевићевом фрајкору, под командом Радича Петровића. Аустрија га је одликовала медаљом за храброст и доделила подофицирски чин буљубаше.
   Вожд Карађорђ означава епоху у историји српског народа, и то ону узвишену епоху када се део Срба пренуо из дубоког мртвила и ропства и пошао сопственим напорима да избори слободу и створи државу. Срби су најчешће делили своју прошлост на период до Косова и после њега. Уз тај изузетан догађај наше историје стала је равноправно и српска револуција 1804. године.
   Карађорђева је заслуга што су се Срби ослободили великог страха од Турака и што су потом Турци страховали од Срба. Раја се ослободила феудалних окова, али због непрекидног боравка на фронту није у правој мери осетила благодети слободе. Један правни акт из 1805. завршава се ускликом – „И ово се зове српска слобода!“ Очи свих Срба биле су окренуте према Србији, а она не само да је будила наду, већ је започела рад на њиховом ослобођењу.
   Карађорђе као војсковођа, био је без премца, ратовање је постало његова страст. Неизграђену политичку доктрину пробијала је јака нит државотворца - васкрсника обновљене Србије. Као такав он је усмерио херојским путем ток српске историје. Иако је држава Првог устанка пропала, остала је идеја васкрса државности, враћено је достојанство народу и „сладост слободе“, као залога за прегнуће поколењу Другог устанка. Стога се без претеривања може рећи да су били величанствена његова „дјејанија часна“.

ГРБ ОПШТИНЕ ВОЖДОВАЦ

   Грб општине Вождовац усвојен је 1993. године, на предлог Српског хералдичког друштва.
•    Оба горња поља штита садрже хералдичке мотиве грба Србије и Шумадије који су се налазили на устаничкој застави и печату Вожда Карађорђа Петровића, по чијем звању и Општина која је титулар грба носи име Вождовац, као и на печату његовог Правитељствујушћег совјета.
•    Крст између оцила је грб српског народа и грб Србије у времену борби за ослобођење од Турака и државну независност.
•    Отргнута глава вепра прободена стрелом као хералдичко знамење Србије јавља се још у 15. веку, а у периоду 17-18. века доживљава се као грб Шумадије и Браничева.
•    Поље са двоструком ружом алудира на богатство зеленим површинама, док редослед тинктура, од центра ка периферији, реплицира редослед боја српске заставе. Црвено-плава ружа на сребрном пољу може се читати као српска кокарда.
•    Десни држач штита је црни вепар, што је поново алузија на хералдичко знамење Шумадије, чија је Вождовац северна капија, док леви држач подсећа на вождовачке топониме који сведоче о постојању ергела књаза Милоша Обреновића на овом подручју.
•    Травнати брежуљак који служи као постамент алудира на морфологију територије Вождовца
•    Боје (тинктуре) и метали основних поља штита понављају све тинктуре и метале српске националне заставе.


2. ГЕОЛОШКА ПРОШЛОСТ

   Геолошке прошлости београдског тла, остаци фосилних биљака и животиња, са стенама и палеорељефом, било погребеним или ексхумираним, као ретко који у нашој земљи, разноврсне је геолошке грађе. Готово на сваком кораку приликом грађевинских радова откривају се значајни геолошки подаци, пре свега седиментне стене препуне фосилних водених и копнених организама.
Најстарији терен у околини Београда, метаморфне стене серпентинити, налази се у северном и јужном подножју Авале, у долини Болечке и Топчидерске реке и њихових притока (Карагача, Пречина, Бубањ, Бучвар и др.). Сматра се да су ови серпентинити и са њима удружени перидотити постали у палеозојској ери, њеном доњем старијем делу (око 600—350 милиона година пре данашњице). Најмлађи терен, лес или цигларска земља и алувијални наноси дуж Саве и Дунава, наталожени су за трајања људсксг рода у последњој геолошкој периоди, у квартару, у току последњих 800 хиљада година.
Тако се и нехотично наш преглед геолошке прошлости околине Београда своди на временска раздобља: а) између 150 и 160 милиона година пре данашњице, б) између 20 и 8 милиона година и в) између једног милиона и 15 хиљада година пре данашњег доба. Интервал између 15 хиљада година и данашњице геолози препуштају праисторијској археологији, геоморфологији и сродним дисциплинама (палинологија), али се типови седимената и из тога доба анализирају у инжењерској и хидрогеологији, више ради утврђивања стабилности тла него ради израчунавања времена.
Преглед геолошке историје Београда (и Вождовца) у правом смислу речи можемо отпочети тек од момента надирања јурског мора у овај крај, пре 150 милиона година. Велико средоземно море, Тетис, захватило је ову област тек у горњој јурни у тзв. малмској епоси.
Јурских стена има у Рипњу, где су у усецима пруге за Ваљево откривени ванредно лепи разнобојни плочасти рожнаци и пешчари.
Авала и њено западно подножје изграђени су од горњокредног флиша у којем, сем ретких фораминифера и трагова кретања неких организама по дну („биоглифи“), нема видљивих фосилних остатака. Авалски флиш веома је испробијан лавичним стенама, што није случај са осталим местима. Најсеверније према Београду флиш се протеже до Канарева брда, Бањичког потока, Жаркова и Чукарице (топлана); једна дивна коленаста бора у усеку железничке пруге код манастира Раковице припада горњокредном флишу.
Од Београда на југ издижу се веначне планине Шумадије: Авала, Ковиона, Космај, Варовница, Опленац, део Венчаца, Рудник, Рамаћки висови, Гледићке планине. Ово издизање праћено је снажним магматизмом (космајски или рогачки гранит, авалски гранулит; дацит, риолит, фонолит околине Београда, рудничко-котленичка вулканска област). Најближе према Београду вулканско огњиште је било у селу Бањици (стена фонолит).
Набројане острвске веначне планине (у почетку само архипелаг) мењале су изглед и величину све до данас, али никад нису потпуно доспеле под море. Панонско море које је после палеогена продрло са севера само се прилагодило постојећем рељефу веначних планина. Његове обале, које се на више места јужно од Београда око ових острвских планина могу распознати (нпр. у Белом Потоку, Пиносави) веома су разуђене. Поред Авале и неки други висови јужно од Београда (Дедиње, Девојачки и Петров гроб), знатно виши него што су данас, неко време такође су били острва у Панонском мору.
Највећи део терена јужно од Саве и Дунава, Торлачки висови, побрђе у Кључу, ужа територија града, као и све друге увале у палеорељефу јурског, кредног и серпентинског терена, изграђене су првенствено од миоценских седимената, глине, песка и органогених кречњака. На неким местима то су некадашње пешчане плаже са готово истом заједницом организама, пре свега пужева и шкољака, какви се срећу данас на јадранској обали (село Раковица под Торлаком, и друга места околине Београда).
Нова насеља Браћа Јерковић, Медаковићево насеље, Шумице и Коњарник изграђена су на панонским лапорцима.
Почетком плиоценске епохе море се повукло са неких узвишених тачака околине Београда, али још увек плави северно и источно подножје Авале и београдску Посавину југоисточно од Умке и јужно од Липовичке шуме. У то доба услед издизања београдског рта по средини, од Београда на југ према Авали и Космају, плиоценско Панонско море као да се београдским ртом донекле поделило у два залива, колубарски западно од мезозојске греде правца Космај-Авала, и моравски, источно од ове греде. На ужем градском подручју нису познати плиоценски морски седименти, али је море несумњиво плавило и тај терен, само што су талози каснијом ерозијом били разорени.
Понтијска фауна налази се у свима изданцима слојева по атару Белог Потока и Зуца. Уз стрмо авалско острво у Конопљишту наталожени су крупни блокови стена одваљени са суседне обале.
Док је у подножју Авале сачуван само узани појас понтијских седимената идући ка смедеревском Подунављу они заузимају знатан простор. Захваљујући јачем спуштању после повлачења мора, понтијски седименти Подунавља мање су еродовани него према Авали. Белопоточка падина нема у свом саставу угља.

3. ПРАИСТОРИЈСКО ДОБА

   На подручју општине Вождовац регистровано је више археолошких локалитета из периода праисторије, антике и средњег века. Од укупног броја, два локалитета су проглашена за археолошка налазишта од значаја за Републику Србију.
1.    Локалитет Стрелиште - Бањица - антички период; На локалитету су крајем 19. века констатовани остаци античких гробова.
2.    Локалитет Аутокоманда - праисторија и средњи век; У круту старе Аутокоманде констатовани су остаци праисторијских и средњовековних слојева.
3.      Локалитет ул. Јове Илића бр. 36 - антички период;  Пронађена је остава римског бронзаног новца.
4.      Локалитет ул. Буковичка бр. 88 - антички период; Овде су откривена два античка гроба грађена од опека са прилозима.
5.    Локалитет ул. Трубарева бр. 13 - антички период; Приликом грађевинских радова пронађена је икона са представом Трачког коњаника. На простору између улица Буковичке и Мокролушке наилази се на бројне фрагменте римске керамике, опека и тегула. Вероватно се ради о остацима неке античке виле рустике.
6.    Локалитет Усек - Бањица - праисторијски период; Локалитет Усек има статус археолошког налазишта од значаја за Републику Србију. На локалитету су археолошким ископавањима констатовани остаци већег неолитског насеља са неколико фаза градње објеката.
7.       Локалитет Стрелиште - Јајинци - Стари манастир Раковица - антички и позносредњевековни период; На локалитету су, на основу површинских налаза, констатовани остаци слоја из античког периода и могући остаци комплекса старог манастира Раковица.
8.       Локалитет Свињци - Бели поток - антички период; Идући од Чарапићевог бреста ка Зуцама наилази се на стара рударска окна из античког периода.
9.       Локалитет Бавчине - Бели поток - антички период; Приликом обраде земље на њивама се наилази на велику количину уломака римске керамике.
10. Локалитет место телевизијског торања на Авали - средњевековни период; Приликом грађевинских радова на изградњи торња наишло се на средњевековне рударске јаме.
11.   Локалитет    Споменик    Незнаном    јунаку    на    Авали средњевековни период;  На месту где се данас налази Споменик незнаном јунаку, до 1934. године налазили су се очувани остаци средњевековног град Жрнов. Због подизања Споменика, град је подигнут у ваздух.
12.        Локалитет Резервоар за воду Авала - праисторијски период; На месту где се налази резервоар за воду констатовани су остаци једног мањег неолитског насеља.
13. Локалитет Шупља стена - Авала - праисторијски и средњевековни период; У старим напуштеним ходницима рудника Шупља стена налажени су фрагменти неолитске и енеолитске керамике.
Приликом истраживања праисторијских рудника налажена је у првом систему рударских окана и керамика из средњевековног периода.
14.      Локалитет Чаршија - Рипањ - праисторијски период;
Локалитет Чаршија има статус археолошког налазишта од значаја за Републику Србију. На локалитету су археолошким ископавањима констатовани остаци већег неолитског насеља.
15.     Локалитет Црни глогови - Рипањ - антички период; На овом локалитету нађена је остава римског сребрног новца.
16.      Локалитет Пећине - Бошњаци - антички период; На локалитету се наишло на остатке римског пута поплочаног каменим плочама.
17.     Локалитет Пећине - Кречане - антички период; Приликом градње пруге у усеку су поремећени скелетни гробови који се на основу прилога могу датовати у 3-4. век.
Са ближе неодређеног локалитета у Рипњу потичу налази бакарних секира-чекића из бронзанодопског периода праисторије.
   На територији општине Вождовац заштићена су два неолитска насеља, једно на Бањици, на локалитету „Усек", на коме су констатовани налази неолитске архитектуре већих димензија, што није уобичајено за неолитска насеља на нашем подручју, и друго, на локалитету „Чаршија“, у Рипњу, на коме је откривена пластика која представља изванредна уметничка остварења и омогућава студирање низа проблема који су се у нашој и светској науци поставили у вези са проучавањем неолитског периода уопште. На овој општини, на подручју од Централног гробља до Мокролушке улице и даље до Ауто-пута, констатовани су и бројни остаци римске материјалне културе.
   Просопоморфни поклопци (винчанске културе пети миленијум п.н.е. Усек – Бањица су распрострањени на целокупној територији винчанске културне групе, и међусобно су веома слични.
   Откриће пећина на Калемегдану и „Шупље стене“ Авале, са фосилима пећинског медведа, северног јелена, мамута и других животиња дилувијалне епохе, може само потврдити претпоставку, да су неандерталци, кромањонци или грималдинци, имали своју ловачку станицу на територији данашњег Београда.
   Један од познатих налаза из доба када је живео неандерталски човек је лобања откривена крајем прошлог века на простору где се данас налази Бајлонова пивара. На жалост, та се лобања није до данас сачувала, а подаци из тог времена су веома произвољни и оскудни. Исти је случај и са наводима истраживача Бреја и Мек Гердија. Они су забележили да су у околини Београда открили четири пећине које су биле станишта људи палеолитског доба, али при томе нису дали никакве ближе податке, чак ни тачна места где се налазе поменуте пећине.
   Винчанска група представља другу главну групу неолитског периода београдског подручја. Она је раширена у целој Србији. Београдско подручје припада варијанти која је обележена као класична, а обухвата централну и вероватно западну Србију, јужне делове Баната и источни Срем.
   О распрострањености винчанске културе на подручју Београда и Вождовца сакупљени су многи нови подаци после другог светског рата. Несумњиво је, међутим, да су основне карактеристике винчанске групе биле већ одраније добро познате. То су показала истраживањима, и то најпре у Винчи, где су радови започети још 1908. године, а затим у Чаршији код Рипња. Систематска рекогносцирања и истраживања после другог светског рата донела су податке о читавом низу других локалитета, као што су Кумодраж, те и остали локалитети ван територије општине Вождовца. На самом тлу града Београда откривена су такође винчанска налазишта, и то на Београдској тврђави, где су први сигурно фиксирани остаци неолитског насеља тога доба, затим на Бањици и Чукарици.
   Мали жртвеник са Бањице је потпуно различит од других винчанских жртвеника, постављених на три и четири ноге. Он стоји на две масивне, лучно повезане ноге, што му даје посебан значај. Елипсоидног је облика, дубоког реципијента, са по једном животињском главом на ужим странама. Претпоставља се да су жртвени обреди вршени на централном месту у насељу, у великим жртвеницима какви су пронађени у Дивостину, Винчи и на Бањици, а да су мале жртвенике користили у својим домовима, у кругу породице..
   У односу на старчевачку групу, део винчанских насеља такође показује нове карактеристике: у питању су овога пута делови или уопште вишеслојна насеља, која упућују на дуготрајни живот на истом месту и на његово редовно обнављање, било после катастрофа (као пожара) или пак у вези са потребом поправљања и поновног граћења појединих зграда. Насеља ове врсте су пре свега Винча, у којој се може пратити целокупна еволуција винчанске групе, а затим Жарково и Бањица. Вишеслојна насеља која припадају делом винчанско-плочничкој фази, овде треба поменути и низ других на којима се живот ограничава на касније периоде, као што је Чаршија крај Рипња и насеља ван Вождовца, Железник, Мали друм, Кремените њиве, Чукарица итд.
   Особиту карактеристику винчанске групе представља изванредно богата пластика од печене земље нађена на Бањици и Рипњу.
   Поред претежне појаве стилизованих женских фигура, које на разним налазиштима а у извесним етапама показују и специфичне карактеристике, овде треба поменути и представе животиња, затим поклопце амфора са приказом очију - тзв. просопоморфне поклопце - и коначно вазе у виду људских или животињских фигура. Све ове представе везују се за култ плодности, карактеристичан за културу примитивних земљорадника. Иако на ужем београдском подручју у погледу интерпретације ових фигура, у њиховим детаљима, не налазимо посебне специфичности, мора се напоменути постојање неколико изванредних примерака неолитске пластике који потврђују високи културни степен београдског подручја у току развоја винчанске групе. Такви су, између осталих, примерци статуета као „Видовданка" и „Lady of Vinča“ из Винче, затим статуета из Чаршије, тзв. „Xyde vaza“ и антропоморфна ваза из Винче.
   Нешто препизније могућно је определити почетке рударског рада на Шупљој стени под Авалом. Претходна истраживања вршена на овом локалитету показала су постојање примитивних рударских поткопа. У једном делу ових поткопа нађена је баденско-костолачка керамика, што је сигурна индиција да се рударска активност на овом месту почела развијати у прелазеом периоду, но како засада изгледа, сигурно после краја винчанске групе. Отуда досадашња истраживања нису потврдила раније мишљење о зависности оснивања насеља у Винчи од рударске делатности на Шупљој Стени. Но засада се ве може рећи како је и где коришћен цинабарит добијан на овом локалитету. Техниха вађења руде још увек је недовољно позната, при чему је њено прецизније опредељивање још више отежано фактом што је у делу рударских поткопа нађено и словенске керамике, те би тек прецизнија ископавања могла утврдити карактер, обим и технику рударске делатности на овом месту у појединим њеним етапама. Значајно је да је према подацима истраживача на једном месту изгледа постојала дрвена конструкција која је подупирала рударски ходник.
   На простору Тешићеве циглане нађени су на простору од 72м2 остатци фосила мамута и других животиња.
   По записима бројних историчара, простор Београда, собзиром на услове које је пружао, омогућио је, предпоставља се и живот неандерталаца. Нађена лобања 1882. године при копању Бајлонијеве пиваре указује да се живот одвијао у природним прилагођеним удубљења поред прилагођених природних удубљења и на Авали.
   Нађени материјала у тим најпримитивнијим земним стаништима људи, доказују некадашње присуство хомо сапиенса. Откриће ових пећина и на Калемегдану и „Шупље стене" Авале, са фосилима пећинског медведа, северног јелена, мамута и других животиња дилувијалне епохе, може само потврдити претпоставку, да су неандерталци, кромањонци или грималдинци, имали своју ловачку станицу на територији данашњег Београда.
   Крајем бронзаног доба дешавале су се велике миграције племена познате под називом „Велика егејска сеоба", што је условило померање становништва на ширем простору. Несигурна времена изазивају страх староседелаца, тако да људи своје драгоцености закопавају у земљу правећи такозване „оставе“, у нади да ће их једнога дана, када живот постане безбеднији, узети. Многи власници се нису вратили по њих. Остава код Аутокоманде садржи 19 предмета, углавном наруквица, добро очуваних, покривених племенитом светлозеленом патином, са нарочито богатом геометријском орнаментиком.

ДВЕ НАЈВЕЋЕ НЕОЛИТСКЕ РИЗНИЦЕ
   Београд са околином чини нам се као непресушна ризница археолошких докумената. До сада је на територији данашњег Београда откривено преко 300 археолошких налазншта, од којих је приличан број праисторијски, а већи број античких. Међу најзначајнијим, као што је већ речено, спада Винча и Бањица, које нам пружају документацију о најранијем праисторијском насељу на територији данашњег Београда, па према томе и доказе, да је Београд један од најстаријих градова света.
   Винча је рударско насеље из неолита, а доказ томе су нађене рударске пећи у више слојева, до дубине од 10,5 метара. Поред пећи и остатака руде цинабарита нађен је и топионички алат, и судови, као и нарочити козметички судови, елементи више културе.
   Неолитско рударско насеље Винча, било је непосредно веза са рудницима цинабарита на Авали. То је очигледно. Али, ова веза из далеких праисторијских времена остала је неиспитана, изузев констатације, према нађеним фрагментима, да се заиста ради о једној дубокој вези а и о старости ових насеља, која је трајала од 3 до 10 хиљада година, зависно од хоризонта на коме су откривена.
   Друто неолитско насеље већег интензитета откривено је 1921. године на Бањици, приликом трасирања аутопута према Авали. Насеље је било на једном крају пресечено и том приликом радници су наишли на археолошки материјал у виду фрагмената керамике и статуета од печене земље. Стручна истраживања су вршена три године (1955-1958 године) и истражена је површина од 600 m2. Откривено неолитско и енеолитско насеље на Бањици   пружало се на завршном краку огранка планине Авале и обухватањен крајњи део, који почиње од једног мањег превоја, а завршавасе код села Бањице. Испитани су пет хоризоната и констатовано је да се на целом том брежуљку налазе обилни остаци материјалне културе, јер се насеље, због изванредних  услова за живот ту задржало више стотина векова, управо, од 5 до 2.5 хиљаде година пре наше ере.
    Све околности и топографске карактеристике, налазишта на Бањици припадају типичним насељима винчанске културе у Подунављу и Поморављу. Налази се на узвишењу, које се благо спушта са једне и друге стране према мањим потоцима који се код села Бањице спајају и уливају у Топчидерску реку (Јелезовац и Каљави поток се спајају испод данашњег тржног центра „Бањица“). Основне привредне карактеристике носилаца културе, са друге стране, земљорадња у првом реду, учиниле су да се живот на насељу одвијао кроз један дужи  временски период, после чега је на Бањици остао културни слој од око 3м дебљине. Истраживачи овог налазишта констатовали су пет хоризонта становања са врло чврстом и масивном станбеном архитектуром а такође и бројним јамама и земуницама у најнижем делу културног слоја чију је основу чинила лесна земља. У односу на развој винчанске, аутори су одредили временски дијапазон трајања насеља на Бањици тиме што „четврти и пети хоризонт становања припадају крају винчанско-тордошке фазе, другим речима прелазу из старијег у „млађи неолит“, док „највећи део керамике и пластике припадају млађој фази неолита, винчанско-плочничкој, па чак и крају те фазе, са јаким елементима раног бронзаног доба“.
   На Авали се током античког периода интензивно развијало рударство. Археолошка истраживања су показала да су се на авалском подручју од најстаријих времена експлоатисале руде и то највише цинабарит, олово, сребро и жива. Трагови о вађењу цинабарита код Шупље стене сежу до доба постојања древне винчанске цивилизације. Сам топоним Шупља стена настао је по шупљинама које су ископали први рудари на овом подручју.
   У време владавине Римљана на овим просторима, почело се са организованим радом на отварању рудокопа, топионица и оснивању рударских насеља. Археолози су пронашли читав низ остатака старих рудокопа, топионица и рударских насеља. Позната рударска насеља из средњег века била су Рудиште и Паланка код Рипња.


4. АЛЕЈА ВЕЛИКАНА

   На територији градске општине Вождовац рођене су и живеле бројне историјске личности.
 
ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ
 
   Војвода Степа Степановић рођен је 28. фебруара по старом, односно 12. марта 1856. године по новом календару, у селу Кумодраж. Био је треће дете својих родитеља, мајке Радојке и оца Ивана. Име је добио по деди Степану, по коме цела породица носи презиме Степановић. Основну школу завршио је у Кумодражу, пет разреда гимназије у Београду и потом је 12. септембра 1874. ступио у Артиљеријску школу (касније Војна академија). Била је то 11. класа, најпознатија у историји ове школе која је прекинула школовање када је почео Српско-турски рат. Због тих околности 11. класа завршила је школовање тек 1880. године. Од уписаних 29 питомаца, школу је завршило 23, међу којима и Живојин Мишић. Ова генерација војних питомаца дала је четири министра војна, шест генерала и двојицу војвода, од укупно четири колико их је уопште било у Србији.
   Војвода Степа Степановић унапређиван је од чина каплара до војводе, чин војводе добио је 20.8./2.9.1914. године. У току дуге и успешне војничке службе 45 година је провео у војном мундиру (рачунајући и време школовања). Мање је познато да се Степа Степановић бавио и педагошким радом, био је наставник војног вежбања у Крагујевачкој гимназији, а 1897, 1902. и 1903. године, био је професор Историје ратне вештине на Војној академији.
  Војвода Степа учествовао је у свих шест ратова које је Србија водила. И то у периоду 1876-1918: Први и Други српско-турски рат 1876-1878; Српско-бугарски рат 1885; Први и Други балкански рат 1912-1913. и Први светски рат 1914-1918. - чак дванаест календарских година.
   Распоред у генералштабну струку омогућио му је брзо напредовање у војној служби: командант батаљона, пука, бригаде, дивизије и армије, помоћник начелника штаба активне војске, начелник Општег одељења Министарства војног и два пута министар војске (1908, 1911-1912). Војник правде, истине и права и велики пријатељ Срба из најтежих дана, др Рудолф Арчибалд Рајс, записао је да је Степа Степановић „обожаван и поштован од целе српске војске... природно је да човек који тако високо схвата свој војнички позив буде врло строг у питању војне дисциплине, која је темељ сваке војске“. Рајс је сматрао да је високо патриотска свест учинила Степу Степановића строгим старешином.
   Војвода Степа Степановић, био је цењена и уважавана личност у земљи и иностранству, о чему сведоче и многа одликовања која је за живота добио. Први чин и прво одличје Војвода Степа Степановић је добио за заслуге на ратишту 1876. Од тада до краја живота добио је, што домаћих што страних одликовања, укупно 35. Домаћа одличја: Сребрна медаља за храброст (1876), Златна медаља за храброст (1878), Таковски крст V, IV, III и II степена (1878, 1889, 1898, 1903), Орден белог орла са мачевима V, IV и III степена (1882-1904), Медаљу за војни-чке врлине (1886), Карађорђеву звезду са мачевима V, IV, III, II, I степена (1904, 1913, 1915, 1915, 1918). (Карађорђеву медаљу са мачевима првог реда у Србији имали су само војвода Степа Степановић, Живојин Мишић и Александар Карађорђевић); Орден Светог Саве I степена, Ратну споменицу из: 1876, 1877-1878, 1885-1886, 1912, 1913, Албанску споменицу, Споменицу на рат 1914-1918; Одличја црногорска - Орден Данила I првог степена 1910. год., Златну медаљу за храброст „Милош Обилић“, такође 1910. године и страна одличја - Орден Светог Станислава III, руски (1878), Орден Светог Станислава I степена, руски (1914), Орден за храброст III степена, Бугарски (1913), Орден Светог Ђорђа, енглески, Орден Светог Бата III и II степена, енглески, Орден легије части II степена, француски (1915), Италија-нска круна I реда (1918), Медаља за храброст II степена, енглески и Орден Светог Спаситеља I реда, грчки (1918). Поштовање и уважавање личности војводе Степе Степановића нашло је место у песмама Алексе Шантића и Милутина Бојића.
   Ожењен је био Јеленом, кћерком среског начелника у Крагујевцу. У браку је имао две кћерке, Милицу и Даницу. По одласку у пензију живео је далеко од варошке галаме, удаљен од радознала света и разних ласкаваца проводио је своје дане мирно и повучено у својој кући у Чачку, занимајући се са својим унуцима и неговањем цвећа. Када је умро као једна од најцењенијих личности свога доба у Србији испраћен је са свим почастима, оплакан од највиших личности и обичног света. Сељани су долазили и нарицали на његовом гробу као за најрођенијим. У испраћају је био и патријарх Димитрије, министри и краљ Александар Карађорђевић. Телеграми саучешћа стизали су из целе земље, од знаних и незнаних. У Чачку је подигнут споменик, главна улица на Вождовцу је понела његово име, у родном Кумодражу подигнут споменик и основној школи дато његово име. Спомен на Војводу Степу брижљиво се чува и у другим градовима Србије: Марин Мајур, село код Новог Сада од 1927. зове се Степановићево; једно село у Банату близу српско-румунске границе, у општини Нова Црња, носи име Војвода Степа.
 
ВАСА ЧАРАПИЋ
 
   Војвода Васа Чарапић, спада у ред значајнијих јунака Првог српског устанка. Родио се у Белом Потоку испод Авале. Нема поузданих података о години рођења. Брат Васе Чарапића, војвода Танасије, био је такође истакнута личност Карађорђевог устанка. Чарапићима припада и обер кнез Марко Чарапић који је погубљен у сечи кнезова, пре устанка 1804. У младости Васа Чарапић је као добровољац учествовао у Кочиној крајини у борби против Турака. Кад је почела сеча кнезова одметнуо се у шуму и тако избегао сигурну смрт. Од самог почетка укључио се у устанак, предводио устанике, истакао се храброшћу и постао војвода Грочанске нахије. Учествовао је у више борби с Турцима. Погинуо је са још 54 своја саборца јуришајући на Стамбол-капију при нападу и ослобођењу Београда, у ноћи 29/30. новембра 1806. године. Сахрањен је код манастира Раковица, а сви његови саборци у данашњем Карађорђевом парку преко пута Ветеринарског факултета на Булевару ослобођења. Опеван је и овенчан у народним песмама. У Белом Потоку подигнут му је споменик и основна школа носи његово име. Испред Дома војске, на Тргу Републике у Београду, подигнут му је споменик. Недалеко од овог споменика једна улица у центру Београда носи име Васе Чарапића. Спомен на овог јунака чува се и у другим градовима Србије.
 
МИЛУНКА САВИЋ
 
   Рођена у Копривници код Рашке 24. јуна 1890. (мада се налази и година рођења 1891.), као кћи Раденка и Данице. Почетком Балканских ратова 1912. Милунка Савић, прерушена у  мушкарца и као добровољац Милун Савић постаје војник у Дринској дивизији. Учествовала у борбама, поред осталих код Скадра и у Брегалничкој бици 1913. У болници на лечењу од задобијених рана открва се да иза имена Милун крије се Милунка, што се убрзо прочуло у српској војсци.
   Почетком Првог светског рата поново се пријављује као добровољац и то као члан „гвозденог пука“. Командант пука, био је Димитрије Матић. У исто време у јединици овог пука биле су две храбре хероине: Милунка Савић и Шкотланђанка Флора Сандерс. У току повлачења српске војске преко Албаније, почетком јануара 1916. била је тешко рањена па је пренета у Бизерту на лечење. Истакла се у борбама за Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, заробила је 23 бугарска војника. За њена јунаштва чули су и савезнички војници, па се и код њих проносила вест о храброј српској девојци Милунки Савић. После ослобођења Битоља, кад је отпочео рововски рат, као добровољац ушла је у Моравску јуришну чету, да се бори са најбољим и најхрабријим ратницима ове дивизије. О њеном јунаштву и ратним подвизима говорило се у савезничким армијама. У њену част постројавани су елитни савезнички пукови и њихове ратне заставе спуштане у њену част на поздрав. О ратнику Милунки Савић писала је страна савезничка штампа. После рата дописивала се са француским ратним командантима: Емилом Гепратом и Лујом Франше Депереом. Упркос слави и почастима остала је и даље скромна каква је била као чобаница у долини Ибра. Рањавана је више пута. За показану храброст у борбама добила је чин наредника. Писмено је похваљивана од стране савезничке команде на Солунском фронту. Најпознатија и најхрабрија жена ратник у Првом светском рату међу Србима, добила је многа српска и савезничка одликовања: два ордена Карађорђеве звезде са мачевима, Сребрну и Златну медаљу за храброст Милош Обилић, Споменицу ослободилачких ратова 1912-1913. Албанску споменицу, Споменицу за ослобођење и уједињење 1914-1918. два француска Ордена легије части, француски орден Ратнички крст са златном палмом, руски орден Крст светог Ђорђа Победоносца и друга. Због подвига у рату прозвана је Српска Јованка Орлеанка. Храбро и стоички је са својом генерацијом подносила ратне недаће.
   Када су ратови завршени, краће време била је на служби у војсци у Сарајеву, где се венчала са Вељком Глигоријевићем, чиновником Хипотекарне банке. Убрзо се демобилисала. Као добровољац добила је мало имање на новооснованој добровољачкој колонији Маријин мајур, касније названој Степановићево, недалеко од Новог Сада. На добијеној земљи подигла је малу кућицу, коју је убрзо препустила сестри Славки, а она прешла да живи у Београд. Муж Вељко, са којим је имала кћер Милену убрзо је напустио породицу, а Милунка као самоука без школе, запослила се у Хипотекарној банци као чистачица где је дочекала и пензију. Једно време пре доласка на Вождовац, живела је у Скадарској улици. Од својих средстава купила је невелику кућу на Вождовцу. Пред саму њену смрт, након неколико новинских текстова о заборављеној српској хероини, додељена јој је гарсоњера у насељу Браћа Јерковић.
   Милунка Савић одгајила је и три усвојенице: Милку, заборављено дете са железничке станице у Сталаћу, Радмилу-Вишњу, своју сестру од остарелих ујака и ујне и Зорку, сироту девојку из Далмације. Поред тога, ишколовала је још 32 деце, што од родбине, што са стране. Милунка Савић је ово могла постићи јер је имала знатне принадлежности: плату, инвалиднину и француска примања уз две легије части. У слободном времену шила је шињеле за војску, у чему су јој помагала и деца. Занимљиво је да је у стану за време школовања држала и бугарског студента Бебела Нинкова, сина команданта поражене бугарске војске у Првом светском рату, који је до Милунке дошао по препоруци свога оца да му Милунка помогне док се не снађе. Остао је до краја студија и оженио се Милункином сестром од ујака Радмилом-Вишњом (1921-2004).
   За време немачке окупације у току Другог светског рата, Милунка је одбила да се одазове позиву немачког официра због чега је била ухапшена и одведена у логор на Бањици.
   Милунка Савић умрла је у Београду 5. октобра 1973. године. Сахрањена је на Новом гробљу. Данас једна улица у Београду носи њено име.
 
НЕНАДОВИЋ М. МИХАИЛО
 
   НЕНАДОВИЋ М. Михаило, артиљеријски бригадни генерал, рођен у селу Зуце, 20. 08. 1876, умро у Паризу, 12. 02. 1934. године. Као питомац похађао је 29. класу Ниже и 13. класу Више школе Војне академије. Од 1907 -1908 налазио се на стажу у Француској (30. артиљеријском пуку у Орлеану). Говорио француски, чешки и пољски. Обављао је многе војне и диполоматске дужности: поред војничких дужности као водник и командир од 5. 10. 1905 водник у 2. дивизиону/Шумадијског артиљериског пука, до 10. 10. 1908 командира у 7. пуку 1. батерије/Моравског атиљеријског пука и дужности од 23. 04. 1910 до 12. 1913 ордонанса краља; од 09. 1913 - 1914 класног старешине Ниже школе Војне академије. У ратовима 1912 - 1913: ордонанса краља; команданта места у Куманову 1912 и Прилепа почетком 1913; од јуна 1913 командир 8. батерије/Моравског артиљеријског пука. Тешко рањен на Грленским висовима 16. 07. 1913. У Првом светском рату 1914 - 1918: био је командир 1.батерије/ Моравског дивизиона II позива и тешко рањен 29. 08. 1914 на Мачковом камену. Децембра 1915. године, као тежек инвалид, без руке, послан у Тулон за шефа српског Депоа; од априла 1917. до децембра 1920. године био је војни изасланик у Берну. После рата: од децембра 1920. војни изасланик у Варшави; од 1922 - 1927 војни изасланик у Прагу; од априла 1927. постаје начелник артиљерије II армијске области; од маја 1930 налази се на служби код помоћника Министарства војног и члан војног дела Делегације на конференцији о разоружању у Женеви (1931); од маја 1931. обавља послове војног изасланик у Паризу, Лондону и Мадриду; од маја 1932. је  ваздухопловни и поморски аташе у Француској и Великој Британији. Обављао је и послове повереник краља Александра за личне послове. Извршио самоубиство на дужности. Унапређен је у чин поручника 1902. а генерала 1. 12. 1925. године. Одликован је Орденом Карађорђевом звездом III и IV реда (два пута). Потцао је  из сељачке породице; отац Матеја; од 1905 ожењен гђицом Даринком, кћерком Обрена Кукића пешадијског капетана I класе из Београда; син Миливоје живео у Паризу.
 
ПОПОВИЋ З. ЂОРЂЕ
 
   ПОПОВИЋ З. Ђорђе, дивизиски генерал рођену у Кумодражу, 27. 11. 1883 – умро 27. 11. 1958). Као питомац, похађао је 34. класу ниже и 21. класу Више школе Војне Академије. Завршио нижи курс Артиљеријске школе гађања 1924. На војним дужностима налазио се од водника 1905 у 2. дивизиону /хаубичког артиљериског пука до мобилизације у Инжињеријском одељењу Министарства 1913. године. У ратовима 1912 – 1913. такође је командовао различитим саставима до 13. 06. 1913 водник 4. батерије/ хаубичког артиљеријског пука, до 17. 06. 1913 на служби за оперативне послове у Пиротском утврђеном логору. У рату 1914 -1918. године такође је командовао јединицама војске Србије. После рата: од новембра 1919 командир 1. батерије/2. дивизиона/2. хаубичког пука; од 1. 02. 1920 командант 2. дивизиона/2. пука тешке артиљерије; од 7. 11. 1921 деловођа Сталне испитне комисије за чин мајора; од 28. 07. 1922 у Артиљеријској инспекцији; од 15. 10. 1923 командант 2. дивизијона/Дунавске артиљериске бригаде; од 13. 10. 1924 командант артиљеријског пука Краљеве гарде; од 4. 12. 1930 вршилац дужности команданта артиљерије Дравске дивизијске области; од 7. 5. 1932 кмандант артиљерије Дунавске дивизиске области; од 10. 06. 1933 у Војно-дисциплинском суду, заменик члана поред редовне дужности; од 14. 11. 1934 вршилац дужности па командант Дунавске дивизијске области; од 6. 09. 1936 командант Вардарске дивизијске области; од 10. 10. 1938 помоћник команданта 5 армијске области. Пензионисан по молби 22. 05. 1940. У априлском рату командант Команде позадине 4. армије. Унапређен је у чин поручника 1909. године а у чин артиљериског бригадног генерала 17. 11. 1930 и дивизијског генерала 1. 12. 1935. Генерал Поповић није имао породицу, није се женио.
 
МИЛАН Ђ. МИЛИЋЕВИЋ
 
   Милан Милићевић, академик, рођен је у Рипњу – засеока Брђани, 1831. а умро 1908. године. Милан Милићевић, био је наш познати књижевник, јавни и културни радник. Бавио се и историјом, фолклором, педагогијом и преводилаштвом. У периоду од 1896 – 99 био је и председник Академије наука Рођен је у угледној породици Милићевић, раније Несторовић, која се доселила из Старог Влаха (западни део Рашке области). Отац Јован, звани Ђак, извесно време провео је у манастиру где је научио да чита и пише. У родном месту код оца Јована, Милан Милићевић је завршио основну школу. Богословију је учио у Београду од 1845-1850. Као свршени богослов, скоро пола века је био државни чиновник (1850-1899) у разним звањима и разним институцијама: учитељ, судски практикант, писар и виши чиновник у Министарствима просвете и иностраних дела, уредник „Српских новина“, начелник полицијског одељења, помоћник министра унутрашњих дела, библиотекар Народне библиотеке Србије и државни саветник. Говорио је руски и француски језик. Као државни службеник пропутовао је Србијом и тако подробно упознао земљу и народ, што му је било од велике користи у књижевном и публицистичком раду. Био је плодан писац и преводилац. Написао је и превео око 100 књига, са обиљем драгоцених података.
   Као педагог уређивао је лист „Школа" од 1868-1876. и написао више педагошких списа: Школе у Србији (1868-1876), Како се учи књига (1869). Педагогијске поуке (1870), Историја педагогије (1871), Поглед на народно школовање у Србији (1873). Значајни су му преводи истакнутих страних аутора: Оцеви и деца у 19. веку од А: Ескуироса, Жена 20. века, од Ј. Симона.
   Милана Ђ. Милићевића занимао је живот и обичаји народа. Тако настају списи: Путничка писма (1865 и 1868), Живот Срба сељака (1894), Славе у Срба (1877), Из својих успомена (1894-1897), Задружна кућа на селу (1898), Зимње вечери (1878), Село Злоселица (1880), Летње вечери (1881), Међудневица (1885), Зановет (1894). Прикупљао је грађу и белешке о манастирима и многим личностима српске историје 19. века. Од списа ове врсте најважнији су: Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба (1888 - 1901), Кнез Милош у причама (1891, 1908), Причање Петра Јокића (1891), Кнез Михаило у успоменама свога некадашњег секретара (1896), Карађорђе у говору и твору (1903). Сматра се да је највеће и најзначајније дело Милана Милићевића - Кнежевина Србија (1876), и додатак овом делу-Краљевина Србија (1884). То је опис целе тадашње Србије са топографским подацима, са описом старина и локалним садржајима и са причама о главним историјским личностима из више области.
 
ЧЕДОМИЉ М. ТОДОРОВИЋ
 
   Рођен је 20. јануара 1875. године у селу Баталагама, срез тамнавски, округ ваљевски, на граници шабачко-посавско-тамнавског среза. Основну школу учио у родном селу.
   Гимназију је учио у Ваљеву, а Учитељску школу завршио 1894. године у Београду.
   Службовао је у Кладову (01. 09. 1894. до 01. 09. 1897. године). Жени се учитељицом Даром и одлази у Сремчицу, где остаје 14 година (01.09.1897. до 01. 09. 1911. године). У Сремчици га и данас памте као најбољег учитеља који је оставио дубок траг у историји овог места. Основао је Народну библиотеку смештену у згради школе, Продужну школу, Винодељску задругу, Грађански клуб. Његовим одласком напредне идеје видно замиру.
На дужност у основну школу „Карађорђе“ долази 01.09.1911. и у њој остаје до 31.05.1931. године.
   Током 1912. године одлази у ратове где је био и рањен, а враћа се 1915. године. Исте године враћа се у школу „Карађорђе“ и наредбом Бр.6367 од 14.04.1919. бива постављен за управитеља.
   Чедомиљ Тодоровић оснива 2. децембра 1923. године Народну библиотеку и читаоницу „Доситеј Обрадовић“. По његовој идеји и налогу започиње 1923. године вођење „Летописа“, предпоставља се првог у Србији. По његовој идеји и заслугама саграђена је нова школска зграда 1923. године али и сачувана стара зграда школе. Захваљујући Чедомиљу, на Душановцу се гради школа, управо на основу чињеница које је износио и заступао. Током 1920. године биран је за првог председника Удружења Југославенских учитеља (већ тада је било око 7000 учитеља у Југославији).
   Мало је познато да је Чедомиљ Тодоровић написао око 50 радова из области просвете а свакако највредније „БИЋЕШ ГРАЂАНИН“, читанка за грађанска права и дужности, за школу и народ, штампана у Новом Саду 1922. године.
 
МИЛОШ Ж. ГАВРИЛОВИЋ
 
   Стављајући име Милоша Ж. Гавриловића, београдског трговца у ред значајних личности градске општине Вождовац жели се истовремено извући из заборава име Душана Спасића, трговца, по коме данас носи име насеље Душановац, обер кнеза Маринка Маринковића по коме носи назив Маринкова бара. Такође насеље Медаковић носи име по новинару Милораду Медаковићу. Насеље „Милошевац", звало се по Милошу Ж. Гавриловићу трговцу, који је ту био купио имање па подизао куће, насељавао, и играо у овом крају значајну улогу.
   Милош Гавриловић, тада управник Савиначке задруге за међусобно помагање и штедњу, уступио је своју кућу-зграду и имање (касније зграда кафане „Мала Москва“) за школу, а општина је плаћала кирију.
   Министарство просвете прегледало је зграду, одобрило, и отворена је привремена школа у јесен, 1905. као део Савиначке школе.
   Милош Гавриловић, са једном групом трговаца и других грађана, тада „ Вождовог предграђа“, предводио је изградњу школе и значајно допринео њеном отварању. Током 1906. године Милош Гавриловић постаје први председник и највећи донатор Фонда сиротих ђака.


5. ПОЗНАТИ ВОЖДОВЧАНИ

   Поред историјских личности данас на територији општине живи велики број познатих личности из јавног живота. Тако имамо податке да су на Вождовцу рођени, живе или су живели многи уметници: Недељко Гвозденовић – сликар, Зоран Ивановић – вајар, Стеван Боднаров – вајар, Мира Трајиловић – редитељ и глумац, глумци: Милан Гутовић, Драган Бјелогрлић, Љубиша Самарџић, Никола Којо.
   На општини Вождовац станују или су раније живели чланови естраде: Милан Бабић, Снежана Ђуришић, Ксенија Пајчин, Сретеновић Дијана – харфисткиња, Александар Павловић – виолиниста, Босиљка Стевановић – оперска певачица, Војислав Симић – диригент, Горан Бреговић, Лео Мартин, Предраг Живковић Тозовац, Љиљана Крстић. Познати Вождовчани су и бројни врхунски спортисти: фудбалери Милутин Шошкић, браћа Чебинац, Драгослав Пол Марковић, Славко Сарап, Драган Марјановић – Черчил, Бане Јовановић, Гојко Зец, боксерски шампиони Светомир Белић, Јован Николић, Драган Јелишић, кошаркаши Јован Вукмировић, Дражен Далипагић, Душан Керкез, Војислав Илић, Зоран Прелевић, одбојкашки репрезентативац Жељко Танасковић, рукометни репрезентативац Драгоје Луковић, рукометне репрезентативке Нађа Абрамовић и Ратка Кадовић, каратисткиња Тања Петровић, Новак Ђоковић – тенисер,  Александар Шоштар – ватерполиста, Игор Милановић – ватерполиста, Душко Сертић – бивши боксерски шампион, Лазар Тасић, предратни фудбалер, Светозар Глигорић – шахиста.