Најзначајнији туристички потенцијали на територији општиве Вождовац су: комплекс планине Авала са Спомеником Незнаном јунаку, планинарским домом Чарапићев брест, подручје Шупље стене, природно језеро у насељу Трешња, вештачко језеро Бела река у Рипњу, вештачко језеро између насеља Пиносава и Ресник, спомен-парк у Јајинцима посвећен стрељаним родољубима у Другом светском рату, родна кућа Војводе Степе у Кумодражу.
На ширем простору Авале као значајни туристички ресурси идентификују се и подавалске термалне воде, Завојничка река као и сеоска насеља Бели Поток, Зуце, засеок Брђани, Пиносава са могућностима развоја сеоског туризма или развоја привредних садржаја у функцији туризма.
Међутим, природа се сама постарала да људе подсети на ове чињенице. Наиме, 1971. године догодио се један несвакидашњи догађај када је откривен извор у насељу Браће Јерковић, а око њега настало мало локално излетиште. То се десило када су радници „Геосонде“ испитивали земљиште, јер се планирало подизање још једне у низу зграда у том крају поред Фабрике „Соко Штарк“. Том приликом је из једне од бушотина потекла млака вода која мирише на сумпор. Био је отворен извор који је спроведен кроз цев и направљена чесма-извор.
Иначе, овај крај обилује подземним водама, јер је правцем улице Браће Јерковић текао Кумодрашки поток, док није, после рата спроведен испод асфалта. Од десет београдских језера, на Градској општини Вождовац налазе се два, на Трешњи и подножју Авале у атару села Рипња.

ОПШТИ ПОДАЦИ
Данас, најзначајнији туристички потенцијал у општини Вождовац представља подручје Авале. То је била и кроз историју од времена када је изграђен први пут „крченик“, Крагујевачки или Авалски, како се све звао. Авала представља туристички драгуљ. Први планинарски дом у ондашњој краљевини, хотел Авала, прва ски стаза, па Милоша Обреновића одлука да огради и сачува зеленило Авале, формирање расадника, покушаји да се на Авали сачува дивљач. Све је то утицало да се још давних 50-их година 19 века постављају темељи развоја туризма. Недалеко одатле у подножју Авале, у селу Пиносава, формиран је и први једриличарски клуб краљевије Југославиј 1932. године. Поред тога, у пећинама Шупље стене и Рипња-локалитет Чаршија, пронађени су остатци Винчанске културе и бројни други археолошки докази о животу на овим просторима. У време Римљана, забележени и први рударски послови, отворена прва окна. Грађен је и град Жрнов. Бројни су археолошки докази бурне прошлости овог подручја. Недалеко одатле на Бањичком вису – Усеку пронађено је пет хоризоната остатака винчанске културе. Све су то предуслови могућности развоја одрживог туризма општине.
Развој туризма на територији општине Вождовац пре свега везан је за стварање атрактивних туристичких производа захваљујући постојећим природним и културним потенцијалима општине настали кроз историју, и то: могућност да се створе туристички производи за којима постоји туристичка тражња и за које се у будућности предвиђа најбржи раст на светском туристичком тржишту; могућност да се на основу природних и културних потенцијала створи још један број пратећих туристичких програма и пројеката, и културне вредности различитих епоха са подручја читавог града споје тематски или по неком другом критеријуму  у осмишљену туристичку понуду-програм; могућност да се постојећа понуда туристичког смештаја прошири алтернативним и јефтинијим смештајним објектима (изградњом кампа на Авали и адаптацијом постојећих студентских домова у хотеле) као и понудом смештаја у сеоским домаћинствима.
Авала је већ у XIX веку изазивала пажњу путописаца и домаћих поклоника природе. Средином XIX века оно је било готово голо, а после предузетог пошумљавања, добија већ тада сасвим друкчији изглед. Како је истицао Каниц „Пут нас благом узбрдицом води кроз село Кумодраж, где су се у првом устанку 1804. водиле жестоке борбе,... затим пролазимо поред карактеристичних разбацаних сеоских кућа Белог Потока, родног места Васе Чарапића, које од 1884. краси црква Св. Магдалене , и затим стижемо до раскрснице у подножју брда, од које до авалског града води у благим серпентинама, макадамски пут, дуг 3,3 км, који је 1898. на терет Министарства трговине, изградио инжењер Павловић. Истовремено су уређене и две, нешто стрмије пешачке стазе, којима се поред неколико изврсних извора, под сенкама мирисних борова, јела и ариша, без велике муке стиже до врха брда са прекрасним видицима на све стране“.
Али то није било и једино значајно. Појавом трамваја, скраја XIX века, ствара се идеја о трамвајској линији ка Авали и прављења излетишта попут многих сличних који су већ имали европски градови. Тридесетих година XIX века прави се хотел, а после Другог светског рата формира се идеја о прављењу етно села на Авали. Планинари праве свој дом, „Чарапићев брест“, први у Краљевини Југославије.
Археолошка налазишта, рудници, флора и фауна, верски објекти, једноставно богата историја Авале дају за право свима онима који очекују да овај простор са подавалским селима, Кумодражом, Јајинцима и Бањицом постане туристичка мека.
Поред осталог у подножју Авале у селу Рипањ, засеоку Тапавцу по запису Милана Ђ. Милићевића извирала је кисела вода.
На врху Авале налазе се угоститељски објекти: Хотел "Авала", планинарска кућа „Митровићев дом“ и Студентско одмаралиште „Чарапићев брест“.
У подножју Авале су: Мотел „1000 ружа“, Пансион „Београд“, ресторани „Липовица“, „Ловачки састанак“ и други.
Хотел Авала је подигнут тридесетих година прошлог века по нацртима руског архитекте Виктора Лукомског. Има сутерен, приземље и два спрата. У стилском погледу представља мешавину елемената модернизма у обради фасада и традиционалних српских мотива позајмљених из средњовековног градитељског репертоара (обрада улазног дела са стубовима и аркада терасе у приземљу). На северној страни, на огради степеништа за терасу, налазе се две велике фигуре сфинги од вештачког камена, које су рад руског вајара Владимира Загородњука из 1928. године. Свака је са постољем висока 250 цм.
Рудник на Авали – Рипањ је такође простор који може бити интересантан за посете. До сада је оспособљено око 300 метара тунела на трећем нивоу. Планирају се радови на рашчишћавању рушевине у продужетку поменутог хоризонта. Стручњаци ће на тај начин моћи да сазнају колико је тунелског пута, од укупно 1.300 метара,  уистину проходно.
Осим посете тунелских цеви, посетиоце очекује и изложба експоната као сведочанстава о историји рударства. Ускоро, посетиоци ће моћи да виде локомотиве, вагонете, лопате и друге машине и алатке који су некада коришћени за транспорт драгоцене руде, старе књиге, карте, мапе, пројекте, рударске лампе, затим збирке чекића карактеристичних за ову делатност и друго.
Комплекс Авала - Планина Авала,  удаљена од центра Београда 18 км, доминира читавим подручјем Општине. Обрасла је листопадном и четинарском шумом, са релативно неизграђеним површинама проглашена је за природни комплекс, заштићен је 1859. године. Поред изузетних природних одлика на подручју Авале налазе се и значајни споменици културе, сведочанства историјских збивања на овом простору. У средњем веку на врху Авале налазио се град Жрнов, који је и контролисао прилаз Београду. На врху планине је 1938. подигнут  маузолеј, Споменик Незнаном јунаку, дело Ивана Мештровића посвећено српским јунацима из Првог светског рата. У непосредној близини је и Споменик совјетским ратним ветеранима који су ту доживели авионски удес 19. октобра 1964. Авалом је доминирао ТВ торањ, висок 195 метара, подигнут 1965. године, који је порушен 1999. године током НАТО бомбардовања. Aвалски торањ данас поново доминира планином јер је комплетно обновљен и свечано отворен 21. априла 2010. године.
На простору Авале налази се и ловиште „Авала” укупне површине 14.849  ха, од чега ловне површине обухватају 13.201 ха. Стално гајене врсте дивљач су срна, зец, фазан и пољска јаребица. Ловиште има у функцији следеће ловне објекте: 50 стабилних чека, 10 чека на дрвету, 60 хранилишта за срне, 40 солишта, 120 хранилишта за фазане и пољске јаребице и 8 прихватилишта за фазанчиће. Иако постоје потенцијали ловни туризам још увек није развијен. На ширем простору Авале као значајни туристички ресурси идентификују се и подавалске термалне воде. Завојничка река као и сеоска насеља Бели Поток, Зуце, засеок Брђани, Пиносава са могућностима развоја сеоског туризма или развоја привредних садржаја у функцији туризма.
На Авали су присутни бројни трагови људског битисања кроз различите историјске епохе. Између осталог, изграђена је од серпентинита и флиша.  Овде се налазе остаци античког рудника живе и сребра у Шупљој стени, на њој се налази једино лежиште цинабарита у Србији, а у његовој близини је откривен и нов минерал, који је добио назив авалит. Минерал авалит добио је име по Авали на којој је пронађен.
Претпоставља се да су је још Римљани утврдили са чврстим високим бедемима као одбранбена тачка рударског насеља и Сингидунума, што га је уврстило у систем дунавских утврђења. Авалски брег је према Ами Бује баш тај „Монс Ауреус“, о коме су Грци, а касније Римљани читаве бајке распредали.
На почетку 1804. године, у подножју Авале одиграо се крвави сукоб измећу Карађорђевих устаника и турске војске београдских дахија. Велики број људи из околних села учествовао је у борбама за ослобођење Београда 1806. године, а предводио их је познати херој Првог српског устанка и Карађорђев војвода Васа Чарапић, који је рођен у селу Бели Поток у самом подножју Авале.
Током 1928. године државна шума Авала проглашена је за национални парк али није донето писмено решење. У циљу заштите и очувања шуме 1896. године формиран је и расадник за пошумљавање који и данас постоји.
Значај Авале као туристичког комплекса показује и градња две пешачке стазе и макадамског пута 1898. године у дужини од 3,3 км од подножја Авале до зидина старог града Жрнова.
 Од Бањице до Авале 1932. године гради се „авалски друм“, а 1934. године поставља се метереолошка станица. Модерна асфалтна аутострада завршава се 1939/40. године преко Торлака и Кумодража ка Авали и Крагујевцу.
У атару села Пиносаве 1912. године Ђорђе Вајферт о свом трошку адаптира извор „Сакинац“ назван по сакама, бурадима за воду, постављена на два точка са воловском или коњском запрегом, којима су снабдевана домаћинства.

СПОМЕНИЦИ НА АВАЛИ
 После Првог светског рата, локално становништво пронашло је већи број гробова српских војника погинулих у рату, међу њима и гроб једног незнаног српског војника. Народ околних села је том војнику 1922. подигао скромни споменик.
Србија се разликује од свих земаља учесница Првог светског рата по томе што све друге земље имају споменике Незнаном војнику, а само Србија Незнаном јунаку.
Највреднији локалитет је Споменик незнаном јунаку, подгинут једном српском војнику погинулом у Првом светском рату на падинама Аваде. Пронашли су га немачки официри по проласку офанзиве Немаца и у њему препознали српског војника „Сербише солдат“ и салутирали. Била је то прва почаст непознатом српском војнику од стране непријатеља, који као да су осећали да је и онако мртав на вечитој стражи. Покопали су га на врху Авале са натписом на дрвеном крсту: „Hier liegt ein unberannter serbisher Soldat“ (Ovde leži један непознати српски војник). Тачност ових података утврђена су 28.11.1921. године. Тек 1921. године, по завршетку рата, један одбор Краљевске владе уједињене Југославије за подизање споменика (мада постоји и запис да су споменик 1922. године подигли сељани околних села сопственим средствима), обишао је Авалу и утврдио да је сахрањени незнани јунак Србин. У његовом џепу пронашли су неколико кованих српских новчића, једну оштећену папирну новчаницу, српски шињел, цокуле фишеклије, меткове и др., гроб је отворен да би се установило о коме се заиста ради и да ли је то уопште тело нашег војника. Комисија састављена за ту прилику је то и потврдила. Ту је лежао пали борац, а као узглавље Немци су му подметнули артиљеријску чауру тешку десет килограма. Делови војне опреме били су још сачувани: опасач, упртач, пушчана муниција, цокуле, и мали новчаник са три стара дводинарца Краља Петра и једним грошом (остатци се налазе у Војном музеју у Београду). На основу тога је установљено да се ради о српском војнику, али... Веома мала лобања и костур средње величине, указивали су је да је у питању дечак – ратник. То је потврђивало и одсуство ратничке значке са именом и ознаком јединице, јер се зна да су дечаци-војници остали без значке.
Био је то дакле дечак, погинуо бранећи отступање наше војске. Његова младост објашњава и витешки потез Немаца, који сахрањују непријатеља вероватно затечени сазнањем да ратују и против деце! Споменик је 1. јуна 1922. у присуству чланова владе и изасланика краља Александра, генерала Стевана Хаџића, открио председник Народне скупштине Иван Рибар који је том приликом рекао: „Незнани јуначе! Твој гроб и тeoje мртво тело лежи овде на врху лепе Авале. У твом гробу симболизована је успомена и понос на све пале незнане јунаке. Твој гроб засипаће цвећем захвално потомство које ће нарочито зато посећивати Авалу и на твом гробу наћи ће воље и снаге у раду за добро отаџбине и народа.“
Народ авалског краја подигао је тако нови споменик између два авалска врха, у подножју Жрнова, и ту поново сахранио овог дечака. Споменик је 1934. године пре минирања тврђаве Жрнов пребачен до порте цркве у Белом Потоку, селу испод Авале.
Тек 1934. године краљ Александар Карађорђевић ударио је камен темељац за изградњу данашњег споменика-маузолеја. Незнаном јунаку као трајни спомен борбе наших народа за ослобођење. Споменик је грађен по пројекту Ивана Мештровића. Постоље Споменика је израђено од пет редова огромних камених блокова, поређаних степенасто један на други Сваки степеник је висок по један метар а пети два метра. Постоље носи брод висок 8,25 метара украшен са обе стране са осам каријатида џиновских димензија, које представљају југословенске народе. Кости непознатог војника су смештене испод тешке  плоче у средишту Споменика. Висина споменика је 14,25 метара. Споменик је открио 1938. године, на Видовдан, краљ Петар Карађорђевић. Исте година Авала је повезана са „дунавским водоводом“ из Винче, асфалтирани су авалски путеви, уређен пар и постављени рефлектори око споменика.  На источној страни Споменика била је уграђена мермерна плоча са натписом „незном јунаку" која је 1947. године скинута. Враћена је плоча одлуком градских власти 1986. године а већ 1987. године Споменик незнаном јунаку проглашен је спомеником културе од републичког значаја. У жељи да се максимално убрза изградња маузолеја, решено је и да се тврђава сруши експлозивом. Рушење су обавили минери инжињеријске чете југословенске војске 18. и 19. априла 1934. године, у три серије експлозија. Ова необична “археолошка” метода открила је, пре последњег минирања, слој из римског периода. Ту је између осталог нађена и цистерна са пијаћом водом као и пећ за печење хлеба. Архитекта Ђурђе Бошковић успео је да скицира, измери и опише тврђаву колико је могао, између експлозија. Тек 1942. године, кад више није постојала Краљевина Југославија, а Србија била под директном немачком окупацијом, Бошковићев рад се појавио у Старинару. Претходно, 18. априла 1934. године, минама је разрушен Жрнов, али и рушевине оближње црквице. Историчар Дамјановић, међутим, указује на неке занимљиве детаље у вези са рушењем града Жрнов, који нису имали никакву корист да руше ни Турци ни Мађари, али који је на крају срушила југословенска краљевска војска: „Град је, притиском на дугме, срушио син кнеза Павла, Александар, а тада је био десетогодишњи дечак. Он је, у ствари, двапут рушио по Србији. Први пут те 1934, град Жрнов је дигао у ваздух, а други пут као британски пилот на Ускрс 1944.”
Споменик руским ветеранима на северној падини Авале, подигнут је 1965. године на месту погибије делегације совјетских ветерана који су путовали авионом 1964. године на прославу двадесетогодишњице ослобоћења Београда. Том приликом изгубили су животе истакнути совјетски војни руко водиоци:  маршал  Совјетског Савеза Бирјузов, генерал Жданов и други ветерани који су учествовали у ослобођењу Београда 1944. године. Споменик је израдио познати београдски вајар Јован Кратохвил. На гранитном постољу уздижу  се  два поломљена авионска крила ливена у бронзи, висине 280 цм.

АВАЛСКИ ТОРАЊ
Авалски торањ је био висок 202, 87 метара, и после петогодишње изградње отворен је у мају 1965. године. Подигнут је по пројекту архитекте Уроша Богуновића и Слободана Јањића и статичара инжењера Крстића. Био је највиша граћевина у земљи. Служио је као ТВ предајник и релејна станица за ПТТ саобраћај. На стабло торња долазило се преко прилазног моста, одакле су се посетиоци могли одвести брзим лифтом до гондоле која се налазила на висини од 117 до 135 м, где се налазио репрезентативни „лебдећи ресторан“ шестоугаоног облика и платформа са које се могла посматрати околина: живописна таласаста Шумадија, равница преко Саве и Дунава и панорама Београда. Торањ на Авали срушен је у агресији НАТО-а 1999. године. Остало је 6000 тона шута. Да би се уклонили остаци рушевина торња потребно је 600 камиона.
Авалски торањ једини је торањ у свету који је имао равнострани троугао и један од ретких који није био директно уземљен, већ се ослањао на своје три ноге.
Стотинак грађевинара радило је и зими и лети, уградивши више од 4.000 тона армираног бетона. Врхунац посла била је поставка 60 метара високе антене, тешке око 25 тона. Почетком маја 1965. године торањ је добио коначни изглед, постављене су телевизијске и радио антене. Стари торањ пројектован је од 1959 до 1960, грађен од 1961. до 1964, а отворен 1965. Био је висок 202,8 метара и сматран је једним од најлепших ТВ репетитора у Европи и свету. Био је једини торањ на свету који је за пресек имао једнакостранични троугао, симбол српског троношца за седење.
Наизглед „мршав“ на три ноге, које су се ослањале на темељне блокове укопане 1,4 метра у стену, торањ је одолевао зубу времена и налетима кошаве „шетајући“ у пречнику и од једног метра. Све до 29. априла када су га разорне бомбе срушиле на стотинак квадрата његове некадашње терасе.
Обновљени Авалски торањ отворен је 21. априла 2010. године на месту где се налазио торањ срушен у НАТО бомбардовању 1999. године. Торањ је висок 204,5 метара, метар више од срушеног објекта. Отварању Авалског торња присуствовали су председник Србије Борис Тадић, премијер Мирко Цветковић, министри у Влади Србије, представници Града Београда, цркава и верских заједница и личности из јавног живота.
На градњу торња утрошено је 5.000 кубика бетона и око 500 тона арматуре, а његова конструкција може да издржи и земљотрес до 9,2 степена Меркалијеве скале. На 120. метру је ресторан површине 100 квадрата, а посетиоце до видиковца, на 124. метру висине, превозе два лифта.
Електроопрема уграђена у здање је најмодернији систем те врсте, један од седам таквих у Европи. Осветљен од темеља до врха, захваљујући агрегатима, не може остати без напајања електричном енергијом. Градња је почела 2005, а завршена у новембру 2009, по пројекту архитеката Угљеше Богуновића, Слободана Јањића и конструктора Милана Крстића, твораца старог Авалског торња.

СРЕДЊЕВЕКОВНИ ГРАД ЖРНОВ
 На Авали се налазио и средњевековни град Жрнов . Жрнов или Жрнован, а Турци су му дали име Авала (арапски преграда или препрека). Реч „Авала“ код појединих,  не спори се да је реч Турска али да је значење на турском „сметња“ (тј. град за узнемиравање Београда). Не зна се када је први пут сазидан, мада му је околина била насељена још у преисторијско доба. Град је штитио околне руднике живе и цинобарита и, у оближњем Рипњу, рудник сребра.
Неки истраживачи мисле да је на врху Авале претходно било светилиште направљено још у доба Скордиска, келтског народа који је живео на овим просторима. Претпоставља се и да је име Авала настало према митском Авалому из келтске митологије.
Занимљиво је, да из времена Византије нема много података о Авали, мада су њена рудна богатства и тада експлоатисана. Словенско име планине је било Жрнов, као и мале тврђаве коју су крајем миленијума обновили Срби. У средњем веку Жрнов је имао три високе пећи за топљење руде (данас постоје и мишљења да се нађени отвори не односе на рударске пећи већ на резервоаре за воду), а са сачуваних ликовних записа на свили се види да је град имао два бедема, јарак и пет кула од којих је највиша била срцоликог пресека. Београдска планина помиње се и у документима из турског времена. Када није успео да освоји Београд 1440. године, султан Мурат је пре повлачења у Једрене, где му је био двор, наредио да се на остацима српског Жрнова подигне утврђење Гјузелџе (слика 2а и 3а). Зидање је трајало две године. Жрнов је остао упамћен у јуначким народним песмама, посебно оној о боју Змаја Огњеног Вука и Порче од Хавале, у којој је поражени турски насилник прибијен копљем на капију своје „Чемерли куле“, како је народ називао Гјузелџе. У 18. веку урушена тврђава је потпуно напуштена.
Најстарије утврђење на врху Авале подигли су Римљани како би контролисали прилаз Сингидунуму, али и да би заштитили своје руднике које су имали на обронцима Авале, стотинак метара испод самог врха.
Жрнов је подигнут вероватно у исто време кад су подигнута и нова утврђења Београда као предстража деспотовом престоном граду. Са положаја на Авали се изузетно контролишу сви прилази Београду с југа. За један део историчара прва тврђавица која је у самом језгру, потиче по њима  из доба деспота Стефана. То је велика цистерна са филтер-бунарима. Такав тип цистерне је карактеристичан за српску средњовековну војну архитектуру.
Првобитно, средњовековно језгро тврђаве би требало дакле да потиче из времена деспота Стефана Лазаревића, а да ли је ту постојала нека античка кула осматрачница, на основу сачуване документације неможе се са сигурношћу тврдити. Мада није искључено.
Утврђење Османлије заузимају 1442. године, ојачавши му тада источни и јужни део бедема. Међутим већ 1444. године бивају приморани сегединским примиријем на обнову српске деспотовине и враћање утврда Србима. Међу враћеним градовима поред Голупца, Крушевца и Новог Брда, нашао се и Жрнов. После смрти Јаноша Хуњадија и Ђурђа Смедеревца 1456. године Османлије поново крећу на Србију и 1458. године заузимају Жрнов у покушају да освоје Београд, што им не полази за руком. После тога Ходи паша проширује и обновља тврђаву додатним бедемом и сувим шанцем створивши од Жрнова тврђаву за узнемиравање Београда који се налазио у мађарским рукама. Турци су проширили град и дали му коначни облик. Била је то тврђава од камена, опасана широким земљаним ровом. Централни, најстарији део на највишој тачки планине био је издуженог облика. Састојао се из три цилиндричне куле. Највећа, северна или бранич-кула, била је отворена према унутрашњости града. Нижи део, касније дозидан, имао је топарнице. Тврђава је имала првобитно правилан издужен облик са четири куле, од којих је северна, према превоју, била управо „штит“ а не обична затворена кула. Град је био више пута преправљан, тако да је добио са југа и запада проширење. Око града је био ров. Првобитни град подигнут је у доба употребе хладног оружја; доцнији делови су већ из времена ватреног оружја. Од 1458—1521. град на Авали служио је као турска осматрачница према Београду. Мађари су 1515. године покушали да заузму Жрнов уз помоћ артиљерије, али се тај њихов покушај окончао потпуним поразом и губитком тешке артиљерије. Са падом Београда 1521. године Жрнов почиње да губи свој стратешки значај. Град је напуштен у 18 веку.
 Доста добро очувани остаци града су 1934. године дигнути у ваздух да би се на врху Авале подигао споменик војницима погинулим у првом светском рату. Комплекс споменика Незнаном Јунаку подигнут је по нацртима вајара краљевине Југославије Ивана Мештровића. На месту где се данас налази Споменик Незнаном јунаку, некада се налазио град Жрнов.
Жрнов се састоји од: Горњег града, који представља српску тврђаву са малим османлијским проширењем (1442.) и Доњег града, који сачињава бедем који прати облик падине и надовезује се на Мали град око кога се налази суви шанац (после 1458.).
Бедем који опасује и формира Доњи град почиње од јаке куле на југозапад и прави полукруг ка југу да би се потом додатно издужио ка југоистоку пратећи падину, после чега се окреће и готово праволинијски иде на северозапад док се не споји са бедемом Малог града. Око целе тврђаве се налази суви шанац који по облику прати спољну линију бедема. Улазна капија у тврђаву смештена је на најјугозападнијој тачци бедема односно на средини полукружног дела. О изгледу и димензијама града постоје непотпуни, непрецизни и различити подаци. Најчешће се користе подаци о граду из времена турске владавине. Грађен је од цигле и камена, дебљина зидова била је од 3-4м, а висина зидоба до 12м. Имао је четри градске куле на све четри стране, имао са спољње стране ровове – шанчеве а из утврђења – града излазило се – улазило, кроз скривени пролаз. Град је имао и „извор“ воде са каменим коритом. Димензије града биле су 30х8 хвата (1 хват =1.896м) а куле 5х8 хвата и висином кула од 10 хвата.
Најстарији део Жрнова представља Мали град без две куле на југоисточном бедему. Подигнут је средњевековној Србији, али се не може ближе одредити доба његове градње.
Ходи паша 1442. године ојачава источни бедем од полукружне куле до југоисточног бедема, додавши полукружну кулу на сред југоисточног бедема и четвртасту кула-капију на јужном крају бедема.
Последњу фазу изградње Жрнова представља додавање бедема и копање сувог шанца око целог града које се одиграло после 1458. године.
Видљивих остатака Жрнова данас нема. Цео простор некадашње тврђаве је после дизања у ваздух заравњен и забетониран и на њему се данас налази сам споменик Незнаном Јунаку. Податке о изгледу тврђаве данас су доступни у виду записа старих хроничара (Ђ. Бошковић), радова Александра Дерока и неколико фотографија које се налазе у Народном музеју у Београду.
Феликс Каниц, аустријски путописац, археолог и етнолог, у својој најпознатијој књизи о Србији: Србија, земља и становништво, објављеној 1904. године, спомиње “мало али перспективно државно добро” оријенталног имена „Авала”, што би требало да на арапском значи “висок, велик”. Каниц пише да се „до овог прекрасног видиковца” стиже „изврсним крагујевачким друмом за два часа вожње колима”, и да је ваздушном линијом Жрнов од Врачара удаљен свега 13 километара.
На Авали су, готово да је сигуран Каниц, „Римљани изградили само осматрачницу, на чијим је темељима у време старих српских царева подигнут град Жрнов”. Каниц је ту помало непрецизан и не говори о којим је „српским царевима” реч, али описује тврђаву као прилично очувану, „изграђену на геометријски неправилној основи”, која има „једну високу четвртасту кулу, три у полукругу истурена мала бастиона и већ полузатрпан широк јарак”.
Каниц пише да је „горњи део тврђаве“, према техници градње коју је испитао, „настао у време Турака, као што је уосталом и историјски доказано да је ово разбојиште 1442. изградио Хадом-паша, да је ускоро изгубљено и да га је 1458. султан Мухамед II опет освојио, и да је због стратегијског положаја и у свим даљим борбама око Београда играло значајну улогу”. Оријентално  име малог али перспективног државног добра „Авала“ изведено је од арапске речи „авали“, множина „авала“, која и значи висок, велик.  Ами Буе је 1840. објавио два римска натписа која је тамо нашао; један, знатно оштећен, из Аурелијанове епохе, а другим се муниципалитет Сингидунума посвећује богињи Норцији - слављеној можда и у лику етрурског божанства Волсиније - за добро царева Диоклецијана и Максимијана. Ови налази, и нешто овде ископаног новца, наводили су на претпоставку да су рушевине града на врху брда истоветне са кастелом Монс Ауреус. Та претпоставка, још раније стављена под сумњу, а она је дефинитивно одбачена кад је доказао да је овај локалитет на великом цариградском дунавском војном путу, код данашње Сеоне. На Авали су Римљани изградили вероватно само осматрачницу, на чијим је темељима у време старих српских царева подигнут град Жрнов. Није доказано предање да је тамо „војвода Порча“ пао у борби са неверницима, или „гази-Порча“ у борби са хришћанима, мада северно од града показују неки гроб (Порчин гроб).
Тада је авалски град постао моћно утврђење и то обележје изражено је и у његовом данашњем имену Авала, што значи: „Утврђење које доминира градом“. Први пут се јавља под именом Авале 1515. године.
Са стране села Зуца уз поток Водичког брда, (код села Зуце) ближе „државној“ шуми и данас постоје дубоки отвори тзв. „штреке“ за која се зна да су напуштена рударска окна старих рудника из којих се вадила руда живе још у бронзаном добу. Крајем 19. века, експлоатација руде је вршена за рачун београдског трговца Вајферта али се брзо престало, јер се није исплатило. Локалитет, откривен на југоисточном делу Авале, атара села Зуца, у простору Шумског расадника „Авала“. садржи ископине стамбених кућа и више керамичких посуда чинија тестија и др. Све то казује да је на територији села Зуца још за време Римљана било рударско насеље. У близини села Зуца познају се трагови старог Крагујевачког друма који је повезивао Београд са Цариградом.
Намена обновљеног града истакли смо одражава се у турском имену Авале (Хавала, што значи „сметња“) и новом називу за авалски град (Гјузелџехисар, што значи „особито лепа утврда“). Авала је поред данашњег назива позната и као Хавале од 1458. године, Гјузелџе и Гјузелџехисар. Римљани су га звали Монс Ауреус (златно брдо). Део аутора Гјузелџе употребљава као сининим за назив утврђења Жрново.
На врху Авале по легенди сахрањен је турски заповедник Порча, назван и „Порча од Авале“. Сахрањен је у обичној гробници, покрај куле која је затрпана копањем темеља за подизање Споменика незнаном јунаку.

СПОРТ НА АВАЛИ
Авала, планина поред Београда са врхом на 511 м/нв. За српско скијање представља историјско место. На њеним падинама је 1929 године одржано прво такмичење у смучарском трчању на 8 км. Прво Смучарско првенство Србије после II светског рата одржано је 1946 такође на овој планини.
Када се 1924. године, међу Београђанима одомаћио планинарски спорт, подигнута је планинарска кућа, а затим је замењена домом у који су вешто уткани елементи српске архитектуре (1933). Назван је по лекару Душану Митровићу - Шпирти, најзаслужнијем за популаризацију планинарства у првој половини прошлог века.
Има индиција да је на Авали у близини планинарског дома Чарапићев брест, некада постојао ски лифт. И данас стоји један стуб који служи припадницима Горске службе спасавања за вежбање спуштања угрожених.
Спортско пењање Авала има спортских терена за кошарку, мали фудбал, рукомет и
одбојку. Постоји седам обележених планинарских стаза, стаза за
планински бициклизам и трчање, као и полигон за спортски орјентиринг, прилагођен свима од 5 до 90 година.
 
ФЛОРА И ФАУНА АВАЛЕ
Биљни  покривач Авале броји близу 600 врста, које граде ливадске и шумске заједнице. Највећа површина овог предела изузетних одлика је прекривена мешовитим шумама храста цера (Qуерцус церрис), сладуна (Qуерцус фраинетто), медунца (Qуерцус пубесценс), црног јасена (Фраxинус орнус), сребрне липе (Тилиа аргентеа), бреста (Улмус цампестрис), китњака (Qуерцус петраеа), граба (Царпинус бетулус), мезијске букве (Фагус моесиаца), жестике (Ацер татарицум) и многих других врста лишћара. Фауну Авале карактеришу врсте субмедитеранско-балканских листопадних шума. На Авали је регистровано 67 врста птица , од којих 21 врста представља природну реткост Србије: јастреб (Ацципитер гентилис), кобац (Ацципитер нисус), голуб дупљаш (Солумба оенас), кукавица (Цуцулус цанорус), златоврана (Цорациас гатрулус), ћук (Отус сцопс), вуга (Ориолус ориолус) и многе друге врсте. Карактеристични сисари Авале су дивља свиња (Сус сцрофа), риђа волухарица (Цлетхриономyс глареолус), јазавац (Мелес мелес), јеж (Еринацеус цонцолор), обична кртица (Талпа еуропаеа), пух лешникар [Мyоxус глис), веверица (Сциурус вулгарис) и лисица (Вулпес вулпес). Флора Авале састоји се од 597 биљних врста, а фауна од 67 врста птица и петнаестак врста сисара.
Авала је природно добро пошумљена самониклим дрвећем, а једним делом је под засађеном боровом шумом. Авала је 80% по шумом, природно добро чија је површина 489,13 хектара. У режиму I степена заштите је површина од 8,06 hа, у режиму II степена заштите је површина од 121,78 hа, у режиму III степена заштите је површина од 359,29 hа, од чега се под шумама налази 272 хектара.
Према међународној класификацији (INUCN – UNESCCO) Авала припада В категорији – заштићен предео. Једно је од омиљених излетишта Београђана. Обрасла је листопадном и четинарском шумом. Природни комплекс Авале заштићен је од 1859. године, када је Милош Обреновић издао наредба да се огради цео простор да би се сачувала шума и природне лепоте ове планине. Природно добро „Авала” поверено је на управљање ЈП „Србијашуме”, Шумском газдинству „Београд” – Шумска управа „Авала”.
Од 1947. године Авала је национални парк, а од 2007 град Београд Авалу проглашава за природно добро.
Наш познати географ Јосиф Панчић истраживао је флору и фауну на простору коју обухвата и данашња општина Вождовац. Међу локалитетима где, како каже „ваља реткости наше флоре потражити“ посебно се издвајају: Топчидер, Кошутњак, манастирска шума у Раковици, Беле воде, Циганлија, Макиш, Железник, Остружница, Кајабурма (око бара), Вишњица, Сланци, Смедеревски друм, Калуђерица, као и Кумодраж, Мокролушки до, Бањица и Торлак, Авала итд.
За првих 10 година проучавања флоре у београдској околини, Панчић је забележио 1057 цветница разврстаних у 427 биљних родова. Међу њима се налази и откриће неколико нових биљних врста за науку, као што је Thlaspi avalanum Panč., коју је пронашао на Авали.
Брдско-планинско узвишење Авала, као подручје заштићеног резервата природе и простор предеоних, споменичких и туристичко-рекреативних вредности, дефинисано као трајно добро Београда и елемент фиксног зеленила. На Авали су евидентирана два археолошка локалитета као и стајна тачка са које се пружају визуре на Београд. Авала је најпогоднији простор за формирање репрезентативног етно парка.

ВОДА НА АВАЛИ
Обично су се копале јаме или простор у стенама, облагале малтером, глинама, водонепропустљивим материјалом, и грађени бунари, а цео простор посут песком или шљунком како би се вода сакупљана и процеђивана кроз песак депоновала у доњем делу те депресије. Вода се онда са два или три филтер-бунара вадила као да је природна, из бунара. У средњем веку, то је био начин за чување кишнице. Сви средњовековни српски градови који су се налазили на врлетима су тако користили кишницу. Вода је на тај начин могла да се оплемени, минерализује, држањем и чувањем у слојевима песка и шљунка.
Цистерна са филтер-бунарима је карактеристична за српску средњовековну војну архитектуру. И данас постоје недоумице око цистерни са Авале. Та заблуда се провлачи кроз литературу до данас. На фотографијама се, сасвим јасно, међутим, види да је то класична цистерна са филтер-бунарима.
На Авали се налазе четири планинска извора - Врановац, Каменовац, Лединац и Сакинац. Имају савршено чисту воду.
Године 1936. Београд је, за потребе излетника и туриста при посети Споменику незнаног јунака и одмору на Авали, изградио водовод од Винче до Шупље стене, са јужне стране Авале, а одатле пумпама избацивано до врха у базен. Од базена вода се природним падом разводила до места потрошње. Тај водовод, пречника цеви тридесет центиметара, пролази кроз центар села Зуца, све путем од Лештана до Крагујдвачког друма, али га мештани села Зуца нису могли користити.

АВАЛА КАО РУДНИК
У атару села Рипња у подножју Авале налазе се бројни остатци некадашњег рударства. Предпоставка је да је пре отприлике 125 милиона година (у време трајања терцијара после креде) простор Авале био изложен интезивним вулканском активношћу када су настале и жичне еруптивне стене и орудњен оловом, цинком, сребром и живом.
Од свих бивших Београђана, Келти-Скордијци су били први рудари на Авали. Наследници Римљани, осим руде, првенствено цинабарита (Шупља стена) и олова, користили су и авалске изворе. Мокролушким водоводом су вукли воду из подавалских извора до Сингидунума. На остацима келтског утврђења легионари су подигли мотриљу, претечу града (тврђаве) Жрнова. Руда је откопавана у 7 или 6 веку пре нове ере. На основу истраживања доказано је да се на простору Авале пре 2500 година откопавано олово, жива, цинк, сребро, злато а можда и бакар. Подручје где се налазе стари рудници захвата површину од око 30 км2. на местима старих рударских окана, из зарушених откопа, извире гвожђевита црвенкаста кисела вода. На местима где се топила руда данас се наилази на шљаку – троску. Од савремених радова на рудокопима остале су руиниране бараке и стубови топионица живе и остатци рудникa „Црвени брег“ , преуређеног за потребе наставе Рударско-геолошког факултета.
Велико рудно богатство Авале и њене околине почело је врло рано да се искоришћава. Само име Железника, места које лежи нешто западније, и остаци тамошњих великих топионица указују на некадашњу производњу железа. Приликом изградње железнице нађен је 1882. један облутак који је садржавао живин сулфид и који је упорног истраживача професора Клерића одвео до нагорелих удубљења сличних пећинама код Мале и Шупље стене. У овој последњој нађене су слободно формиране глинене посуде коничног или трбушастог облика, са дебелим зидовима и јаким ручкама, с којима је јавност упознао рударски саветник Рафаел Хофман, затим чиније, чанци и за брушење употребљаване плоче пешчаника, као и кварцни врхови стрела и копаља, али никакав антички прибор нити новац. Из Рипња потиче једна 728 грама тешка бакарна секира. Све ово даје основа за закључак да су се ови рудници живе користили већ у неолитској ери, а корисници су, како ми се чини, били келтски Скордисци пре почетка римске владавине.
Повољан положај ових налазишта живе (42 рудна поља) поред железничке станице Рипањ, удаљене од Београда само 24 километра, навео је поменуте професоре на мисао да их заједно са београдским велеиндустријалцем Вајфертом почну искоришћавати. Уложене су знатне суме новца. Већ 1891. било је ископано скоро 7 000 метара подземних ходника. Осим Јерининог окна отворен је још један ходник у Шупљој стени, који треба да води ка лежишту руде на дубини од око 700 метара, а поред железничке станице подигнути су топионица, бараке за раднике, магацини итд.
Пошто су пропали покушаји да се за рудник заинтересује краљ живе Ротшилд, лондонски акционари су купили две концесије за јужну Љуту страну-Тапавац и за Рипањску клисуру (166 рудних поља). У Љутој страни (381м), западно од Рипња, налазе се често и појаче рудне жиле у седиментним стенама и у трахиту који прожима кредни пешчаник и кречњак. Руде су: галенит, пирит и госларит. Требало је да главно окно, отворено помоћу једне парне пумпе и транспортне машине ради испитивања богатства руде у већим дубинама, одлучи и о Рипањској клисури са наслагама цинабарита у Грабовцу и Рипи, која је показивала сличне услове као авалски ревир. Резултат није био охрабрујући, па се после тога тамо ишло само за оловом, кога се, непречишћеног, 1888. године добило близу 40 000 метарских центи. Године 1895. производња је износила 1421, а извоз 1749 метарских центи олова. На источним висовима, који су се пружали према Дунаву, наишло се испод саме површине на мрки угаљ, али до данас није било покушаја да се он експлоатише. Мећутим, фирма Глигоровић производи од 1883. код железничке станице Рипањ „ромати-цемент“, који је на добром гласу, а однедавна и „портланд“, за чију је производњу београдски приватни инжењер Мајснер такоће добио концесију 1897. године.
Рудник подно Авале се састоји из седам нивоа од којих су четири поплављена. Унутар налазишта температура не прелази 15. подељак Целзијусове скале. Из „Црвеног брега” својевремено су вађени олово и цинк, а уз њих и сребро и злато. Ово је рудник такозваног жичаног типа јер су, објашњавају познаваоци историје овог налазишта, рудари копали руду тако што су пратили рудоносну жицу и правац њеног простирања. У њему и даље постоје трагови рударења из римског доба. На унутрашњим зидовима формирају се пећински украси, тачније стогодишњи сталактити. Са друге стране планине је затворен и рудник живе „Шупља стена”. Авалски рудници датирају још из неолита и повезани су са винчанском цивилизацијом, а подаци говоре да су касније руду експлоатисали Белгијанци, Аустријанци и Енглези.
Бројни географски топоними указују о некадашњим откопима: Рупе, Рупине, Глеђевац, Тучница, Црвени брег, Мајдан, Шупља стена, Жути брег, Жути поток. Као посредна веза су и топонима: Рудиште, Селиште, Чаршија, Паланка.
Археолошким истраживањем је утврђена веза рудника на Авали и Винче, винчанске културе. У Винчи су нађени остатци керамике кој су у себи носили трагове живине руде из 7 и 6 века пре Нове ере.
Из античког доба са Авале, са Љуте стене атара Рипња, потиче руда олова и цинка а у потоку Зовљаку, изнад рудника „Црвени брег“ код Паланке у Рипњу пронађени су и цинк са сребром. Пронађена је и шљака у самом изворишту поменутог извора воде. У средњем веку у селу Рипањ, данас Паланка, постојао је рудник и трг Рудиште. Бележе се и становници – трговци Дубровчани који су сребро караванима носили за Дубровник.
Доласком Турака рударство потпуно замире.
Данас је познато да Авала и њени рудници у дугом временском периоду имају период припадања преантичког времена, античког, средњевековног (18. век) и рекли би савременог од Првог српског устанка.

НОТАР БОГИЋ О АВАЛИ
Поред истакнутог, о прошлости Авале, њеној историји, легендама и предањима, остали су записи путописаца, историчара и хроничара. О Авали пише и А. Богић 1866. године. Како бележи по Авали има свакојаке горе, и некад је она била сва под шумом, као што се и у песми пева:
„Бијела је виле покликнула са Авале зелене планине“, али је исечена тако, да је остало голо брдо. Кнез Милош, кад се вратио у Србију, заповедио је, 1859. године њено комплетно наоколо ограђивање и шума се опет подигла.
Богић даље пише да на врху Авале, где има равнице, стоје још зидине од старога града, око кога је најприје шанац од камена озидан, па онда један зид опет као платно около, и то се зове доњи град, који је био у дужини за 30 а у ширину за 8 хвата, а унутра је био прави град са кулама и различитим преградама на два боја. Град је заузимао у дужину 5 а у ширину 8 хвата. Временом је све то разваљено и остале ћy само зидине високе, 10 хвата, које су од камена и цигле с кречом. А, у сред града била је чесма и корито од камена, па су га сељаци однели.
О огради око града постоје многе легенде, различто се приповеда: једни кажу да га је зидао некаки цар Аван пре Христа, а други пак веле да га је правида проклета Јерина. По предању камен је доношен са Космаја, одакле су до Авале били поређани све човек до човека па с руке на руку додавали камење. Остала је и легенда да је Јерина ређала људе из Смедерева како би добављала врућ хљеб за Авалу. И тако остале су легенде и предања о град на Авали. Али његова  висина и покривање бакром задали су нове муке. Мајсторима који су га градили - покривали, нису дали да сиђу, него су морали правити крила од дрвећа, које им се затекло горе, те су летећи и тако падајући на земљу губили животе. А приповедају, да је и Краљевић Марко био неко вриеме на Авали и одатле бацио један великим каменом на место које данас зове Трешња, на путу за Крагујевац. Камен остао као белег, по коме се и место око њега назва Белеге.
Са западне стране града на једно 100 хвата има један гроб дугачак око 5 а широк 2 хвата. Кажу да је то гроб Порче, који је владао на Авали док га није погубио Змај Огњени Вук.
Како Богић даље истиче на истој (западној) страни града има пећина у камену дубине око 20 хвата, и вели да се ту може ући и горе у град изаћи. Кад се почело сукобити са дахијама, сакриван је на Авали барут. Турчин Мемедага Коњалија је из Немачке за допремио барут и овде га сакрио.
Предања говоре да су на источној страни Авале око 1830. године људи из села Белог Потока, Пиносаве, Раковице, Зуца и Рипња копали и трагали за закопаним благом, али им је власт то забранила.
Од Белога Потока ка Авали видни су остатци старог каменог пута – калдрме као и темељи старих зграда. Са Авале су се видела многа места у Србији и како записа Богић и у Немачкој. Како је на Авали и лети хладно, то приликом промене времена приметне су промене времена, најприје се по њој ухвати магла.
Некада се на Ђурђевдан,  на Авали крај града, окупљао се свет, играло се и певало.
У књизи „Ла Турqуие д’ Еуропе пар Ами Боуе“, Парис 1840. године, пише на 369. страни, да су Римљани, кад су први пут допрли до овога краја, направиди овај градић на Авали, која се тада звао Монс Ауреус (златно брдо). Но касније, на основу истраживања утврдиће се да се „Златно брдо“ налазина другом месту.

Завод за заштиту културе Београда прогласио је непокретна културна добра на Вождовцу.
1.    Културна добра-споменици културе су: Бањички логор, Митровићев дом на Авали и Стара кућа породице Живковић у Белом потоку. Културна добра-археолошка налазишта су налазишта у насељу: Чаршија  у Рипању и Усек на Бањици.
2.    Предходну заштиту ужива добро, Хотел Авала из 1928. године. Објектима сакралне архитектуре проглашени су: Црква Св. Марије Магдалене у Белом потоку из 1883. године, Црква Св. Цара Константина и царице Јелене из 1911. године која је потпуно реконструисана 1970-71. године, Црква Св.Тројице у Кумодражу из 1924. као и Црква истог назива из Рипња из 1892. године и  Црква Св. Јована Крститеља, Централно гробље у Вождовцу
3.    Статус јавног споменика добио је: Споменик ратним ветеранима у Белом потоку из 1965. године
4.    Док су статус објеката народног градитељства добили:  Стара Механа у Кумодражу, из прве половине 19. века (1836.год), стара кућа породице Протић у Рипњу , млађа моравска кућа из прве половине 19. века.
5.    Споменик незнаном јунаку на Авали проглашен је 1987. године Културним добром од изузетног значаја.
6.    Родна кућа војводе Степе Степановића, у Кумодражу, Решењем Завода бр.1158 од 24.10.1974; проглашено је Културним добром од великог значаја.
7.    Иконостас цркве Светог Јована Крститеља на Централном гробљу је под заштитом УНЕСКА, налази се у главној капели Централног гробља у Београду.
8.    На Авали је регистровано 67 врста птица, од којих 21 врста представља природну реткост Србије.
Авала је 80% по шумом, природно добро чија је површина 489,13 хектара. У режиму I степена заштите је површина од 8,06 ха, у режиму II степена заштите је површина од 121,78 ха, у режиму III степена заштите је површина од 359,29 ха.
Према међународној класификацији (IUCN – UNESCCO) Авала припада В категорији – заштићен предео.
9.     Бањичка шума - уочавајући вредност овог шумског објекта и потребу правног регулисања његове заштите Завод за заштиту природе је својим решењем од 31.05.1993. године прогласио шумски комплекс Бањица као природно добро и сврстана је у III категорију као значајно природно добро према категоријама IUCN.
10.     Од 1947. године Авала је национални парк.
11.    Добра која уживају статус претходне заштите. Гробља и појединачни споменици: Старо горбље породице Степановић, Кумодраж, на месту Гуњак између данашњих улица Орахове и Јунске, Старо бањичко гробље - Бањица и Споменици у порти цркве св. Тројице у Рипњу

СТРЕЛИШТЕ У ЈАЈИНЦИМА
Спомен парк у Јајинцима подигнут је 1951. године, обележавајући место где су фашистички окупатори од 6. јула 1941. до 6. новембра 1943. стрељали око 80 000 грађана Србије.
Почетак стрељања у окупираном Београду везан је најпре за локацију на Централном гробљу, да би се по распламсавању устанка за ту сврху пронашао већи егзекутивни простор.
Према расположивим подацима стрељања у Јајинцима су почела од јула 1941. када је погубљена прва група осуђених Јевреја. Од тада, па све до почетка уклањања немачких трагова злочина у окупираном Београду, стрелиште у Јајинцима било је стрелиште где је за време окупације стрељано највише осуђеника у читавој окупираној Србији.
Заточеници су довођени из логора на Бањици (који је основан у јуну 1941. у касарни XVIII пука бивше југословенске војске), из београдског Сајмишта, и других логора и затвора, и стрељани у Јајинцима, на месту где је раније било војно стрелиште. Сахрањивање жртава вршено је у масовним гробницама које су од 8. новембра 1943. до 2. априла 1944. раскопане, а лешеви ексхумирани и спаљени како би се уклонили трагови фашистичког злочина.
Овај простор пре рата служило је као стрелиште за војску Краљевине Југославије, да би га немачке власти претвориле у егзекутивни простор оних које су они осудили на смрт.
Све егзекуције у Јајинцима је вршио немачки 64. полицијски батаљон, који је давао своје људство, како за стрелиште, тако и за чување логораша у Београду и њихов транспорт у Јајинцима. Егзекуције су вршене углавном у раним јутарњим часовима, а врло ретко преко дана. Егзекуције су у мањем броју вршили и војници Српске државне страже. Од 1943. године егзекуције су углавном вршили сами Немци. Највећи број осуђеника стрељан је из логора на Бањици, из Сајмишта, из затвора Специјалне Полиције, Гестапоа и логора у Топовским шупама. Било је и примера довођења затвореника из осталих крајева Србије и стрељање у Јајинцима без претходног боравка у неком логору или затвору.
За копање рака у Јајинцима обично су ангажовани радници са Новог гробља у Београду. Стрељања су вршена поред Јајиначког брежуљка (грудобрана) са леве и десне стране, код Јајиначке шуме и простора где се данас налази споменик. Раке су биле дубоке, поређане од почетка па до краја брежуљка, копане за 100 и 200, па и за 300 и више лешева. За време спаљивања жртава, сведоци су видели најдубљу раку на средини и у њој је према исказима пронађено преко 7.000 уморених лица, махом Јевреја који нису имали прострелених рана, што значи да су ту сахрањени уморени из душегупки у марту, априлу и мају 1942. године.
На стрелишту је за време вршења егзекуција подигнуто седам барака које су биле намењене за исхрану немачких војника, за смештај полицијског батаљона, за смештај логораша који су чекали извршење смртне казне, за смештај команданта стрелишта, за смештај стражара који су обезбеђивали Јајинце и за чување муниције и оружја. За време трајања егзекуција, друм Београд-Авала био је затворен за било који саобраћај, а стрелиште је обезбеђивано са све четири стране. Приступ лицима које нису имале специјалне објаве СС полиције нису дозвољене и свако затечено лице у пречнику од 10 км од стрелишта се кажњавало смрћу.
Стелиште у Јајинцима је званично затворено последњих дана децембра 1943. када је почело стрељање у Маринковој бари и Јеврејском гробљу, а у Јајинцима је вршено уништавање доказа. Последње жртве стрељања у Јајинцима била су 55 Јевреја и 35 Рома који су стрељани 4.априла 1944. када су се погасиле ломаче након последњег спаљеног леша.
Михаиловићев обавештајни агент Боривоје Месаровић је из картотеке Гестапоа нашао податак да је од 1941. до краја августа 1943. у Јајинцима стрељано 13.862 Јевреја и 62.184 Срба, укупно 76.046.
То значи да је од августа 1943. па све до гашења Јајиначких ломача стрељано још 3.954 лица.

СПОМЕН-ПАРК ЈАЈИНЦИ
Мермерни споменик са уграћеним рељефом од бронзе (160 - 80 cm) израдио је 1951. године познати београдски вајар Стеван Боднаров. Касније је извршено преурећење целог комплекса овог јединственог стратишта. Године 1988. откривен је споменик у облику стилизоване птице раширених крила (алуминијумска фигура висине 400 cm, на бетонском постољу висине 14 m), рад вајара Војина Стојића.
Данашњи споменик жртвама откривен је 1. октобра 1988. године, а дело је вајара Војина Стојића. Споменик је постављен на месту где се раније налазила највећа гробна рака на стрелишту. На врху споменика се налази бели голуб као симбол мира. Данас је бивше стрелиште преуређено у Спомен-парк кога посећују како домаћи тако и инострани посетиоци. Постоје, међутим, новооткривени архивски подаци немачке полиције, идентични извештајима ондашње српске тајне службе, који прецизно пописују чак 127.000 погубљених!

У пијетету погинулим и умрлим војницима и страдалом народу подизани су бројни меморијали, а највећи број је подигнут у годинама после Првог и Другог светског рата. На простору општине Вождовац, подигнута су спомен обележја у знак сећања и захвалности на све оне који су своје животе дали за отаџбину и народ. Поред меморијалних комплекса и спомен обележја, у општини Вождовац постављено је и више спомен плоча – обележја на грађевинским објектима.

СПОМЕНИЦИ И МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТРИ
•    Споменик Незнаном јунаку на Авали. Подигнут 1934-1938. Аутор Иван Мештровић. Културно добро од изузетног значаја.
•    Споменик совјетским ратним ветеранима. Подигнут 1965. године. Аутор Јован Кратохвил.
•    Споменик војводи Степи Степановићу. Налази се на почетку булевара који носи његово име. Подигнту је 1990. године, рад вајарке Дринке Радовић.
•    Спомен-обележје „бањички логор" на Бањици.
•    Споменик палим борцима у НОР-у, Бањица.
•    Спомен-музеј Бањичког логора, Павла Јуришића Штурма 3, вајари К. Милутиновић, Авиђан и арх. С. Миљковић
•    Бронзана биста Мике Митровића, Краља Владимира бр 33, постављена у аули студентског дома „Мика Митровић“. Рад Јелене Јовановић, вајара. Откривена је 12. октобра 1958. године да дан петогодишњице оснивања дома.
•    Споменик постављен на улазу у зграду градске општине Вождовац, Устаничка ул. бр. 53. десно од степеништа. Представља борбу - рад вајара Сретена Стојановића, бронза. Споменик је подигао НО града Београда јула 1949. године. Висина статуе 3.80 м.
Раковица село
•    Поред самог авалског друма, код аутобуске станице села Раковице, по-дигнута је спомен чесма чији је аутор Здравко Којић из Београда. На горњем делу узидана је била мермерна плоча.
Бели поток
•    Спомен-чесма изграђена 1946. године. Арх. Б. Здравковић. Вајар Сремчић. На мермерној плочи стоји запис: „У знак захвалности, народ села Белог Потока подиже ову спомен чесму својим друговима, браћи, синовима и црвеноармејцима палим увеликој народноослободилачкој борби“. На зиду чесме уграђене су плоче са именима палих бораца.
•    Споменик посвећен палим крајишницима у борби за ослобођење Београда 1944. године,
Јајинци
•    Спомен-простор жртава фашистичког злочина у Јајинцима. Парк од 43 хектара са спомеником и бронзаним рељвефом, цветним алејама, местом меморијалних манифестација. Изградња спомен-простора започела је 1955. године. Арх. Бранко Бон. Вајар С. Боднаров. Некадашње војно стрелиште немачки фашисти претворили су у масовно губилиште на коме су убили више од 80 000 родољуба.
Кумодраж
•    Споменик борцима НОР-а и настрадалим од фашистичког терора, који „у знак захвалности грађани Кумодража подижу" 29. новембра 1955. Вајар М. Ивковић.
•    Споменик војводи Степи Степановићу, једном од српских војвода постављен у центру насеља.
Пиносава
•    Споменик палим борцима у Балканским и Првом светском рату. Споменик откривен јула 1946. године.
Рипањ
•    Споменик који житељи села подижу „палим борцима Рипањцима за слободу као и другим палим у борбм за ослобођење Рипња..."

БАЊИЧКИ ЛОГОР
„Смрћу ме илаше поносна птицо  буно"
Овај запис уклесан је на спомен обележју које се налази испред зграде у Улици Павла Јуришића Штурма број 1. У њој се, за време другог светског рата, налазио злогласни фашистички концентрациони логор на Бањици.
О формирању концентрационог логора на Бањици председник комесарске управе у окупираној Србији пише већ у свом укупном извештају за месец мај 1941. Двадесетосмог маја 1941. била је разматрана могућност формирања концентрационог логора у који би били затворени сви они који су „опасни по јавни ред и поредак“.
Жртве из логора Бањица углавном су стрељане у Јајинцима, а онда је пред крај окупације немачка полиција наредила да се ископа и спали 68 000 лешева. Неспаљених је остало 1 400. Закључено је да је из овог логора укупно стрељано (у Јајинцима, на Централном, Новом и Јеврејском гробљу) више од 80 000 особа.
Бањички логор, меморијални објекат са спомеником налази се на месту злогласног логора, који су подигли Немци јуна 1941. године, у некадашњој касарни 18. пука бивше југословенске војске. Овде су страдале десетине хиљада родољуба и бораца против фашизма. Логор је распуштен 3. октобра 1944. године. На улазу у логор 1969. године откривен је споменик, рад вајара Коље Милуновића.
Логор на Бањици био је највећи концентрациони логор на подручју окупиране Србије (1941.-1944.). Логор је радио од јула 1941. до октобра 1944. Кроз овај логор за време читаве окупације прошло је 250.000 људи, а од тог броја њих 30.000 је стрељано на стратишту у Јајинцима. Данас је некадашњи концентрациони логор претворен у Музеј-дом Бањица.
Званично, Бањички логор је оформљен 5. јула 1941. Формалну одлуку о стварању логора донели су немачки командант града Београда и заповедник Гестапоа у окупираној Србији. За логорашки простор Немци су одабрали бивши војну зграду 18. пешадијског пука „Краљица Марија“ на Бањици. Први заточеници из унутрашњости Србије приспели су у логор 9. јула 1941.
Командант логора на Бањици био је немачки поручник Фридрих Вили, док је дужност управника логора вршио Светозар Вујковић. Логор је званично био у надлежност Управе града Београда, па су тако у логорској управи били заступљени већином српски цивилни органи који су вршили разне административне послове. Заменик управника логора је био Радован Чарапић.
Логор на Бањици је распуштен у октобру 1944. Тада су се Београду приближавали војници Црвене Армије и НОВЈ-а. Логорска архива била је спаљена и једино су захваљујући заменику управника логора Радовану Чарапићу остале недирнуте поједине бањичке књиге логораша које се и данас чувају у архиву града Београда. Чарапић је најпре пустио на слободу ухапшенике који су доведени из Гестапоа, а затим је дао објаве о пуштању свих заточеника који су се налазили у логору. Последњи заточеник је напустио логорску капију 5.октобра 1944. Тај дан се узима као дан када је логор на Бањици био распуштен.
Према сачуваним бањичким књигама логораша, кроз овај логор је за време окупације прошло тачно 23.288 логораша, од којих је стрељано њих 3.849. Међутим, то је према непотпуним бањичким књигама које су сачуване, док је према стварним показатељима кроз логор прошло близу 250.000 људи и за одмазду стрељано њих 30.000. Велики број осуђеника није ни увођењен у бањичке књиге већ је директно вођен у Јајинцима. Кроз логор је прошао и велики број логораша са Старог Сајмишта, од којих је највише било Јевреја. Они су били транспортовани на Бањицу као попуна квоте која се морала испунити за одмазду, а такође и због интернирања.
Стрељања и вешања логораша вршена су и у самом логору. Поред тога, прве две групе логораша стрељано је на Централном гробљу.

Градска заједница, чија је територија око 30 километара у полупречнику, данас има такозване унутрашње и спољашње шуме. У прву групу београдских шума спадају, поред осталог: шуме дуж аутопута Београд - Шид и вождовачке шуме на Бањици, затим Степин луг, Јајиначка, Торлачка и шума Степин (Титов) гај. Спољашње, или приградске шуме Београда, и шума са Вождовца и Авалска шума.
У рубним, приградским општинама, има неколико већих шумских подручја. Најпознатија су, поред осталих  и Степин луг на Вождовцу и Звездари.
Данас Београд има 11.365 хектара зелених површина (14,6 одсто укупне територије). На ужој градској територији са 10 општина, однос је нешто другачији, јер у тој регији од око 70.500 хектара, чак 10.541 хектара је под зеленилом. Реч је, наравно, о јавним површинама. Ту спадају паркови (385 хектара), скверови и тргови (8), зеленило дуж саобраћајница (175), градске шуме и речна острва (1.800), зелене површине насеља (1.079) и београдски дрвореди са око 67.000 стабала.
Давно је прошло време када је Београд у једном тренутку са 520.000 хиљада садница ушао у Гинисову књигу рекорда. У тих тридесетак година, много зелених површина је нестало пред најездом асфалта, бетона. На срећу, у јавности београдској, поново се говори о „интегралном вредновању градских шумских ресурса“. Наиме, многобројне шуме у и око Београда, су најзад привукле пажњу одговорних, па су почеле активности које би требало да ово несумњиво градско благо унапреде и сачувају. Пре око 130 година, београдска управа је доводила аустроугарске вртларе и шумаре да брину о београдском зеленилу.
Ако се размештај београдског зеленила сагледава кроз "зелене" продоре, који из ванградског зеленила , гребенима и долинама Београда продиру до густо изграђеног градског ткива, онда зеленило на општивни Вождовац припада крагујевачком правцу - правцу шумадијске греде, која тече од Авале, преко Јајинаца, Бањице и Аутокоманде са Вождовачким парком и наставља ка суседној општини Врачар и градском језгру. (Хранислав Милановић - Зеленило Београда, 2006). Ha територији општине Вождовац, налазе се следећи паркови: Спомен-парк „Јајинци“, Парк Јове Илића, Парк код Дома здравља, Вождовачки парк, Парк код општине Вождовац.

СПОМЕН-ПАРК ЈАЈИНЦИ
Уређивање Спомен-парка Јајинци почиње педесетих и траје до осамдесетих година прошлог века. У периоду од 1961-1964 обављено је пошумљавање мешовитим културама лишћара, углавном храстом, липом, јавором, јасеном, клеком, бором, смрчом и украсним шибљем.
У 2008. години травњаци, перене, руже, живица и шибље се налазе на 237.169 m2 . Стазе и платои простиру се на 20.412 m2 . У Спомен-парку нема стабала са статусом „заштићено природно добро - споменик природе“.
Због свог историјског значаја, као места где су у периоду од 15.јула 1941 до 6.новембра 1943. године фашисти стрељали 80.000 људи, Спомен-парк припада I категорији по интензитету одржавања.
 
„БАЊИЧКА ШУМА“ - СПОМЕНИК ПРИРОДЕ ОРНИТОЛОШКОГ КАРАКТЕРА
Природно добро – „Бањичка шума“ стављена је под заштиту као Споменик природе који је категорисан као значајно природно добро, за које је установљен режим заштите III степена и утврђене мере и услови заштите и   кориштења.
Посебну природну вредност чини богатство орнитифауне на основу чега је    и проглашена Спомеником природе. Генерални план града Београда који је усвојен 2000 год. третира „Бањичку шуму“ као  заштићено  природно добро  и као таква је евидентирана на Карти  трајних добара Београда.
Природно добро припада IV Category IUCN класификације. (Класификација Светске уније за за заштиту природе).
По административно-политичкој подели шума се налази на територији општине Вождовац и истоимене катастерске општине, између Булевара ослобођења, улица генерала Павла Јуришића Штурма и Црнотравске улице. Површина заштићеног природног добра износи у данашњим границама 41 ха , 58 ари и 50м2. У орографском смислу простор Бањичке шуме представља зараван, део „Шумадијске греде“ са правцем пружања север - југ. Шума се простире поред Булевара ослобођења удужини 2300м. Геолошку подлогу шуме чине квартне наслаге леса, док се еруптивне стене појављују местимично. На јужној страни је извориште Бањичког потока који је спроведен у канализацију. По климатској рејонизацији Србије ова јединица се налази у III климатском   рејону и климатском подручију III D. Ово подручије се одликује умерено - континенталном климом.
Вегетацију „Бањичке шуме“ чини вештачки подигнута шума у периоду 1948-1950 и то добровољним акцијама. Уношен је садни материјал    углавном меких лишћара пајавац, багрем, тополе а у мањем броју црни јасен и јавор. (станиште Carpino-Ouercetum roboris- tiiietosum). Четинари су  сађени касније и чине ивичне засаде.
Дендрофлору првог спрата чине јавори: Acer pseudoplatanus A. PIatanoides, A. dasycarpum, А. negundo са учешћем од 57,20%, храст лужњак са учешћем од 18,70%, топола са учешћем од 7,20% и багрем са учешћем од 5,70%. Најчешће се јављају у чистим састојинама или међусобним комбинацијама. Јасен-амерички, црни, бели учествује са 4,70% и гледичија са 1,60% су пратеће врсте. Липа се јавља у појединачним целинама. Учешће осталих врста износи око 2%.
Други спрат чине : глог, јавор, багрем, топола, граб, јасен, гледичија, орах, зова, леска, пасије грожће. Други спрат чине нижа стабла, подраст и шибље.
Приземну флору чине: бршљен , јагода, зелени кукурек, длакава љубичица, црвена детелина, власуље итд.
У оквиру Бањичке шуме на основу еколошких и вегетацијских карактеристика, потребе заштите орнитифауне и даљег функционалног урећења простора, издвојене су четри просторно-функционалне целине:  Прва просторна целина полази од Улице генерала Павла Јуришића Штурма и завршава се са колским прилазом војном комплексу. Друга просторна целина обухвата простор од колског прилаза војном комплексу до парцела на којима се налази стовариште грађевинског материјала „Ауто Србија“. Трећа целина обухвата простор иза стоваришта грађевинског материјалана који се надовезује хотел „Младост“ и наставља се до колског прилаза комплексу војске, а граничи се до колског прилаза Спортском центру Бањица са Булеваром ослобођења. Четврта просторна целина налази се између колског прилаза Спортском центру Бањица, Булевара ослобођења и Улице Црнотравске.
Шума обрасле површине - 38,66ха. Укупно необрасла површина - 2,93ха
Фауну птица чине на основу положаја и вегетацијских карактеристика Бањичке шуме европско-континентални тип са са саставом у коме доминирају врсте птица карактеристичне за листопадне шуме.
У Бањичкој шуми стално живи 40 врста птица, 16 селица ту проводи топлији део године, а 12 врста птица "пролазница" краће или дуже борави током путовања ка топлим крајевима. Ту се гнезде неке од ретких птица попут кобаца, зелене жуне и шумске сове, док је највише малих славуја, великих сеница и црноглавих грмуша.
Врсте које су евидентиране у непосредној близини шуме тј. у отвореним и полуотвореним стаништима рудералног типа најчешће се срећу следеће врсте гнездарица: ветрушка, фазан, бела плиска, обична црвенрепка, грмуша.
Врсте гнездарица карактеристичне за урбана подручија и паркове: кобац, шумска сова, голуб гриваш, велики детлић, зелена жуна, црвендаћ, кос, славуј, велика,плава и сива сеница, креја, златна вуга, зеба.
Врсте везане за влажна станишта уз Бањички поток су глувара и трстењак рогожар.
Карактеристике урбаних подручија је да пружају повољне услове за зимовање многих врста: јастреб, мишар, полојка, сива жуна, сеоски детлић, краљић, дрозд, сеница, пузић, зеба.
Присусрво птица у градском средишту има одређену вредност не само у погледу заштите биодиверзитета већ и у погледу рекреативних функција.
Поједине врсте се налазе и на црвеној листи ретке и угрожене фауне Србије. Слика 79 Дрозд (преузето са интернета), Слика 80, Гавран (преузето са интернета), слика 81, Кос (преузето са интернета).
Парк Ћирила и Методија је до седамдесетих година прошлог века био место на којем је одржавана веома необична „скупштина птица“ целокупног београдског атара. После проређивања парковских крошњи, тик уз Булевар краља Александра Обреновића, птичији збор је преместио годишње „заседање“ у Бањичку шуму крај Трошарине на Вождовцу.
Када дође време да птице селице крену ка топлијим јужним крајевима, почиње њихово окупљање. Пошто неким унутрашњим нагоном птице добију знак да је време за сеобу, окупљају се на местима близу уобичајених станишта. Ту се обликују јата и одређује птица-предводник. Тада се догађа нешто необично. Јато не креће на далеки пут, већ се само премешта на локацију на којој се окупљају сва јата, без обзира на врсту птица. Данас је та локација Бањичка шума, а пре четири деценије Парк Ћирила и Методија. Такав скуп разнородних јата назван је „скупштином птица“.
У подручју одредишта, односно места на којем се одржава скупштина птица, влада веома „прецизан протокол“. Наиме, када неко од многобројних јата пристигне, оглашава се само предводник јата, а после неколико кругова изнад „скупштине“, птице ћутке слећу. Чим се сместе на гранама, придружују се општој граји у којој нико никог не слуша, већ сви крилати делегати „причају“. Током ове невероватне скупштине птица, за било коју птицу нема обавезног збијања уз јато с којим је долетела. Напротив, она по правилу другује са птицама из неког другог јата. Уз општу грају, скупштина траје све док не пристигне и последње јато. После неког времена, нека, међу хиљадама птица одлучује да се крене на пут.
У Бањичкој шуми на Вождовцу остају само „птице-Београђанке“, оне које са нама живе свих 365 дана. Од завршетка скупштине птица и одласка селица, у познату Вождовачку шуму више не долази ниједно организовано јато птица селица или „пролазница“. То показује да „неко“ зна тачно колико јата чини „београдску скупштину птица“. Упитно је и то како птице знају које јато још није стигло на скуп и колико јата би требало уопште да дође на скупштину?!
Од сисара, ту су јеж, кртица, неколико врста ровчица, разни слепи мишеви, веверица, шумски миш и жутогрли миш, ласица итд. Протеклих година је започело преуређивање Бањичке шуме, чиме је кроз њу пробијена пешачка стаза. Но, ова стаза кроз Бањичку шуму данас представља малу бању не само за Бањичане, већ и за многе друге Београђане, углавном оне који су жељни свежег ваздуха и додира са природом. Бањичка шума је лети једна оаза, која захваљујући својој микроклими, Београђанима омогућава предах од 40 степени.
Флору маховина на простору Бањичке шуме чини 28 врста маховина. Маховине својим присуством дају значајну улогу у одржавању екосистема и они су врло добри биоиндикатори загеђености воде и ваздуха.
Највећи број живи на бетонском зиду, затим на пањевима, кори дрвета и на земљишту (Barbula sp., Grimina sp., Brachzthecium sp., Homalothecium sp., Amblystegium sp., Fissidens sp., Orthotrichum sp.).
Маховине као добри биоиндикатори омогућавају идентификовање, оцењивање и праћење радионуклида у животној средини, у циљу предузимања одговарајућих мера превенције и заштите.
Данас у Бањичкој шуми расте 24 врсте гљива. Нажалост све то је готово непознато јавности и становништву Вождовца и града. „Чувари блага“, еколошка организација за истраживање и заштиту гљива је једна од ретких у Србији која брине и бори се за њихову заштиту. Захваљујући њима ово непроцењиво благо природе остаће заштићено и сачувано.
Вредности Споменика природе „Бањичка шума“ су вишеструке: положајем у зони потпуне урбане изграђености, представља важну тачку система зеленила града, има улогу регулатора мезоклиме, ублажава климатске и друге екосистеме и резервоар је чистог ваздуха. У оквиру граница заштићеног природног добра и његове најуже околине редовно се среће око 60 врста птица од чега је око 35 гнездарица. Еколошко-производни потенцијал земљишта и стаништаје веома висок.
Уређивање зелених површина у Београду почело је Први финансијски парк у 19. веку, а први дрвореди засађени су још давне 1840. године. Београђани су први јавни парк добили 1860. године, на углу Кнеза Милоша и Немањине и назван је Финансијски парк.
Централним делом Бањичке шуме пролази Бањички поток, који испред улице Павла Јуришићжа Штурма, свој ток наставља испод земље. На овом месту налази се и позната Шарена ћуприја.