| Pravoslavlje |
 U pravoslavnim crkvama koje se drže Julijanskog kalendara: Jerusalimskoj, Ruskoj, Srpskoj, Gruzijskoj i Ruskoj zagraničnoj crvi, kao i na Svetoj gori, 28. novembra počeo je šestonedeljni Božićni post. To je poslednji od četiri višednevna posta u crkvenoj godini. Drži se uoči praznika Rođenja Hristovog. Traje od 14/27. novembra do 25. decembra/7. januara i završava se Badnjim danom.Božićni post je zimski post i služi da njime, kako objašnjavaju teolozi, "pravoslavni hrišćani osveštaju završni period godine tajanstvenim obnavljanjem duhovnog jedinstva sa Bogom i da se pripreme za praznik Hristovog rođenja". Pošto traje 40 dana, u crkvenom ustavu još se naziva Mala četrdsetnica ili Filipovim postom, prema danu posvećenom svetom apostolu Filipu koji se praznuje 14/27. novembra (Božićne poklade) dan uoči početka Božićnjeg posta. Prema tumačenju svetog Simeona Solunskog, "post božićne Četrdesetnice izobražava Mojsijev post, koji je posteći 40 dana i noći na kamenim pločama primio napisane Božje reči", i zapravo, kako pojašnjavaju teolozi "predstavlja Stari zavet i podseće nas na post starozavetnih patrijaraha i pravednika koji su posteći i u molitvi očekivali dolazak Spasitelja". Sveti Vasilije Veliki opominje da se "vrlina posta ne sme ograničavati samo na ishranu", jer "istinski post nije samo odricanje od različite hrane, nego i od strasti i grehova: nikom ne treba činiti nepravdu, bližnjima treba opraštati uvrede i zlo koje su nam naneli". Istovremeno, post je i vreme pojačane molitve. Što se tiče pravila ishrane, kao i svi postovi i Božićni podrazumeva da se ne jedu meso, mlečni proizvodi i jaja. Prvih mesec dana posta, od 14/27. novembra do 17/30. decembra dozvoljeno je ponedeljkom, utorkom i četvrtkom jesti hranu spremljenu na ulju i piti vino, subotom i nedeljenom dozvoljena je i riba, dok se sredom i petkom jede hrana spremljena na vodi. Poslednje nedelje Božićnjeg posta Crkva odobrava samo upotrebu vina i ulja, sa izuzetkom srede i petka, kad se hrana sprema na vodi, pri čemu treba voditi računa o vrsti posta koji Crkva propisuje za pojedine praznike koji padaju u vreme Božićnjeg posta. Božićni post ustanovljen je, kako se veruje, još u 4. veku najpre na hrišćanskom Zapadu, a potom i na Istoku. U prvo vreme nije imao isto vreme trajanja kod svih hrišćana. Tek je na saboru održanom 1166, u vreme patrijarha Luke i cara Manuila, uvedeno pravilo "da svi hrišćani post pred Rođenjem Hristovim drže 40 dana", mada su u Rimokatoličkoj crkvi tokom proteklih vekova pravila ovog posta izmenjena i ublažena.
U to vreme iziđe zapovest od kesara Avgusta, da se popiše sav narod u Carevini rimskoj. Shodno toj zapovesti trebaše svako da ide u svoj grad i tamo se upiše. Zato Josif Pravedni dođe s Presvetom Devom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleže mnogo naroda radi popisa, ne mogoše Josif i Marija naći konaka ni u jednoj kući, zbog čega se skloniše u jednu pećinu ovčarsku, gde pastiri ovce svoje zatvarahu. U toj pećini, a u noći između subote i nedelje, 25. decembra rodi Presveta Deva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. I rodivši Ga bez bola, kao što Ga je i začela bez greha, od Duha Svetoga, a ne od čoveka, ona Ga sama povi u lanene pelene, pokloni Mu se kao Bogu i položi Ga u jasle. Potom priđe i pravedni Josif, i on Mu se pokloni kao božanskom plodu devičanske utrobe. Tada dođoše i pastiri iz polja, upućeni od angela Božjeg, i pokloniše Mu se kao Mesiji i Spasitelju. I čuše pastiri mnoštvo angela Božjih gde poju: "Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja" (Lk 2, 14). U to vreme stigoše i tri mudraca s Istoka vođeni čudesnom zvezdom, sa darovima svojim: zlatom, livanom i izmirnom, i pokloniše Mu se kao Caru nad carevima, i darivaše Ga darovima svojim (Mt 2). Tako dođe u svet Onaj, čiji dolazak bi prorečen od proroka, rodi se onako kako bi prorečeno: od Prečiste Deve, u gradu Vitlejemu, od kolena Davidova po telu, u vreme kada više ne beše u Jerusalimu cara od roda Judina, nego carovaše Irod tuđin. Posle mnogih Svojih praobraza i nagoveštenja, izaslanika i vesnika, proroka i pravednika, mudraca i careva, najzad se javi On, Gospodar sveta i Car nad carevima, da izvrši delo spasenja ljudskog, koje ne mogoše izvršiti sluge Njegove. Njemu neka je večna slava i hvala. Amin.   Kod starih Jevreja postojao je običaj da niko ne može biti ucitelj - rabin, dok ne napuni trideset godina. Prema tome, kada je Isusu bilo trideset godina, otpočeo je on svoje propovedi.U to vreme, već se pročuo Jovan Krstitelj, koji je pripremao ljude za dolazak Mesijin, i na obalama Jordana, u okoloni Vitavare, krstio one koji su se pokajali. Jednog dana, prve godine svog javnog delovanja, dođe i Isus kod Jovana da se krsti. Jovan, iako ga nije poznavao, Božjim otkrovenjem poznade ga i smerno mu rece: "Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš k meni". Isus mu rece da ga ne zadržava, jer svaki od njih treba da ispuni Božju pravdu. Jovan ga tada krsti, i dok je Isus izlazio iz vode, ugleda Jovan kako se otvoriše nebesa i Duh sveti kao golub siđe na Isusa, i ču glas: "Ovo je sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji!" Ovaj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i javno uvođenje u spasiteljsku dužnost. Praznik se proslavlja 19. januara (6. januara), i tada se vrše dva vodosvećenja: jedno uoči Bogojavljenja u crkvi, a drugo na sam dan, kad se izađe na reku ili drugu tekučću vodu. Od osvećene bogojavljenske vodice, svi nose po malo kući, za osvećivanje i piće. Ova vodica se ostavlja i u crkvi. Bogojavljenska vodica naziva se grčkom recju agijazma i ona se, u starija vremena, davala bolesnicima koji se nisu mogli pricešcivati, radi osvećenja.Na ikoni dogadaj Hristovog krštenja predstavlja se ovako: Hristos stoji u reci Jordanu, a sveti Jovan ga krštava vodom; nad Isusom, u visini, vidi se Sveti duh u obliku goluba u letu.Stariji ljudi se ponegde pozdravljaju sa "Hristos se javi" i "Vaistinu javi!". Od Božica do Bogojavljenja mrsni su dani, pa i sreda i petak, ali se uoci Bogojavljenja, na Krstovdan, posti ma koji dan bio. Naš narod dane od Božica do Bogojavljenja zove "nekršteni dani". HRISTOS SE JAVI! VAISTINU SE JAVI!  Zbog toga sto je Jovanova glavna uloga u životu odigrana na dan Bogojavljenja, crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju spomenu njegovom. Za ovaj dan vezuje je još i događaj sa rukom Pretecinom. Jevanđelist Luka pozeleo je da prenese telo Jovanovo iz Sevastije, gde je veliki prorok i posecen bio od Iroda, u Antiohiju, svoje rodno mesto. No uspeo je samo da dobije i prenese jednu ruku, koja se u Antiohiji čuvala do desetog veka, pa je posle preneta u Carigrad, odakle je i nestala u vreme Turaka. Sv. Jovan proslavlja se nekoliko puta u godini, no najviše svečara ima ovoga dana, 7. jan. Među licnostima jevanđelskim, koje okružavaju Spasitelja, ličnost Jovana Krstitelja zauzima sasvim zasebno mesto, kako po načinu svoga dolaska u svet tako i po načinu zivota u svetu, i po ulozi krstavanja ljudi za pokajanje i krstenja Mesije, i tako najzad po svome tragicnom izlasku iz ovog zivota. On je bio takve moralne cistote, da se vaistinu pre mogao nazvati angelom, kako ga sv. Pismo i naziva, nego li smrtnim čovekom. Od svih ostalih proroka sv. Jovan se razlikuje narocito time sto je on imao tu srecu da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao. Za ruku sv. Jovana priča se, da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala rasirena a ponekad zgrčena. U prvom slučaju označavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu.  Himna Svetom Savi
 Svetitelji: Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatoust imaju svaki posebno svoj dan praznovanja u mesecu januaru i to: Vasilije Veliki 1. januar, Grigorije Bogoslov 25. januar i Jovan Zlatoust 27. januar i 13. novembar. A ovaj zajednički praznik ustanovljen je u XI veku za vreme cara Aleksija Komnena. Jednom nasta odnekuda raspra u narodu oko toga, ko je od ove trojice najveći. Jedni uzdizahu Vasilija zbog njegove čistote i hrabrosti; drugi uzdizahu Grigorija zbog njegove nedostižne dubine i visine uma u bogoslovlju; treći uzdizahu Zlatousta zbog njegove čudesne krasnorečivosti i jasnoće izlaganja vere. I tako, jedni se nazvaše vasilijani, drugi grigorijani, a treći jovaniti. No promislom Božjim ovaj spor bi rešen na korist crkve i na još veću slavu trojice svetitelja. Episkop evhaitski Jovan (14. juna) imade jednu viziju u snu, naime: najpre mu se javiše svaki od ova tri svetitelja, napose u velikoj slavi i neiskazanoj krasoti, a potom sva tri zajedno. Tada mu rekoše: "Mi smo jedno u Boga, kao što vidiš, i ništa nema u nama protivrečno... niti ima među nama prvog ni drugog". Još posavetovaše svetitelji episkopa Jovana da im on napiše jednu zajedničku službu i da im se odredi jedan zajednički dan praznika. Povodom ovoga divnog viđenja spor se reši na taj način što se odredi 30. jan. kao zajednički praznik za sva tri ova jerarha. Ovaj praznik grčki narod smatra ne samo crkvenim nego i svojim najvećim nacionalnim i školskim praznikom. U četrdeseti dan po Roždestvu donese Presveta Deva svog božanskog Sina u hram jerusalimski da Ga, shodno zakonu, posveti Bogu i sebe očisti (Levit 12, 2-7; Ishod 12, 2). Iako ni jedno ni drugo nije bilo potrebno, ipak Zakonodavac nije hteo nikako da se ogreši o Svoj Zakon, koji je On bio dao kroz Svoga slugu i proroka Mojseja.U to vreme držao je čredu u hramu prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče. On stavi Devu Mariju ne na mesto za žene, nego na mesto za devojke u hramu. Tom prilikom pojave se u hramu dve čudne ličnosti: starac Simeon i Ana, kći Fanuilova. Pravedni starac uze na ruke svoje Mesiju i reče: "Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj..." Još reče Simeon za Hrista Mladenca: "Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti" (Lk 2, 29 i 34). Ana pak koja od mladosti služaše Bogu u hramu postom i molitvama, i sama poznade Mesiju, pa proslavi Boga i objavi Jerusalimljanima o dolasku Dugočekanoga. A fariseji, prisutni u hramu, koji videše i čuše sve, rasrdiše se na Zahariju što stavi Devu Mariju na mesto za devojke, dostaviše to caru Irodu. Uveren da je to Novi Car, o kome su mu zvezdari s Istoka govorili, Irod brzo posla da ubiju Isusa. No u međuvremenu božanska porodica beše već izmakla iz grada i uputila se u Misir, po uputstvu angela Božjeg. Dan Sretenja praznovan je od samog početka, no toržestveno praznovanje ovoga dana ustanovljeno je naročito 544. godine u vreme cara Justinijana.  Blagosvesti je praznik koji Srpska pravoslavna crkva proslavlja 25. marta (7. aprila). Spada u Bogorodičine praznike.Pola godine pošto je prvosvešteniku Zahariji projavio da će u dubokoj starosti dobiti sina koji će biti Gospodnji Preteča (Sveti Jovan Krstitelj), isti Gospodnji Arhanđeo, Gavrilo, javio se Prečistoj Djevi Mariji u Nazaretu, pozdravivši je rečima: Raduj se, Blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! (Lk 1, 28). Začuđenoj i uplašenoj Djevi Arhanđeo objašnjava neobičan pozdrav: ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš, i rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog. I carevaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja (Lk, st. 30-33). Na Marijino pitanje: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? (Lk, st. 34), Arhanđeo Gavrilo odgovara: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji (st. 35). Prečista Djeva pokorno odgovara: Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj (Lk, st. 38). Sveti Oci iz starih vremena ostavili su nam nekoliko predanja vezanih za ovaj razgovor kojim je otpočela istorija spasenja ljudskog roda i obnovljenja tvari. Između ostalog, oni vele da se Božji Arhanđeo Gavrilo pojavio pred Prečistom Djevom baš u trenutku kada je čitala poznato mesto iz Knjige proroka Isaije: Gle, devojka će začeti i rodiće sina (Is. 7, 14). Po istim tumačenjima. Gospod Isus Hristos je Vaskrsao trideset i nešto godina kasnije, u isti datum u koji se vodio opisani razgovor Božjeg izaslanika i buduće Bogorodice. Zato se 25. mart/7. april smatra za autentični datum Vaskrsa, a retki slučajevi kada se Vaskrs poklopi sa ovim nepokretnim praznikom. zovu se "Kiriopasha".  VRBICA (Lazareva subota)U subotu, osam dana pre Hristovog vaskrsenja, desilo se čudo Lazarevog vaskrsnuća. Isus Hristos je tada, još jednom, pokazao da su reči njegove istina živa : "Ja sam vaskrsenje i život. Koji veruje u mene, ako i umre živeće." Toga dana, kao sećanje na radost koju su pokazala jerusalimska deca u susretu sa Hristom, slavi se praznik Vrbica. U hramovima i crkvama se osveštavaju ozelenele grančice vrbe (otuda i naziv praznika) i dele narodu. Blagoslovene, grančice se nose u domove i stavljaju oko ili pored slavske ikone ili kandila. U litiji oko hrama, koja se na ovaj dan obavlja, ima najviše dece. Ona su obučena u nova i svečana odela, u rukama drže grančice vrbe, a o vratu nose male zvončiće, kao Hristovi jaganjci koji slede svoga pastira. Blagoslovena sva deca, blagoslovena njihova radost. CVETI, ULAZAK GOSPODA U JERUSALIM Mark. IX, 1-11; XII, 12-19; Luk. H,H, 29-45). ZA TO vreme hodočasnici su sve više i više preplavljali Jerusalim. Na praznik Pashe tu se sakupljao narod iz svih krajeva Palestine, a takođe i iz susednih zemalja. Bilo je mnogo stranaca. Po putevima u okolini Jerusalima terali su nepregledna krda stoke u pravcu grada. Karavani kamila krcatih svakovrsnom robom, prolazili su uskim uličicama ka centru grada. Trgovina je oživela. Jevrejska policija i rimske vojničke patrole održavale su poredak u gradu. Svuda je ključao život. Toplo prolećno sunce grejalo je i radovalo šarene gomile sveta koje su zakrčile trgove i ulice jerusalimske. A po zalasku sunca, naglo bi zahladnelo, brisao bi vetar i život na ulicama je zamirao. Hram, njegovi pritvori, susedni trg i ulice, bili su najživlje središte grada. U njegovom severnom delu, tamo gde je bila palata rimskog upravljača (pretorija), bilo je relativno mirno. U narodnim masama su često kružili glasovi o neobičnim čudima Galilejskog Proroka. Vesti o isceljenju slepoga od rođenja, na putu za Jerihon, i naročito o vaskrsenju Lazarevom u Vitaniji, išle su od usta do usta. Bilo je mnogo očevidaca tih čuda i mnogi su o njima pričali. Ime Isusovo je bilo svima na usnama. I sasvim iznenada, među mnoštvom naroda koji je došao na praznik, puče glas da Isus Hristos dolazi u Jerusalim. To je bilo drugog dana posle večere u Vitaniji. (Mark. XI, 12). Mnogi su ostavili svoje poslove i krenuli put Maslinove Gore, u susret Galilejskom Proroku. A Hristos je baš tada bio stvarno na putu između Vitanije i Jerusalima. Po naredbi Učiteljevoj, apostoli su mu doveli magaricu i mlado magare, koje su uzeli u obližnjem selu i na njih stavili svoja odela. Hristos je seo na magare, jer se konji nisu upotrebljavali, i pojahao na njemu u Jerusalim; učenici i narod išli su ispred Njega ili su Ga pratili. Mnogi su skidali sa sebe svoje ogrtače i prostirali ih po putu kojim je On imao da prođe. Gomila u pratnji Spasiteljevoj je sve više rasla, ljudi su sekli palmove grančice i njima pozdravljali velikog Proroka i Čudotvorca. «Osana! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje!» Ovde se ispunilo pretskazivanje proroka Zaharije: «Raduj se mnogo, kćeri sionska, podvikuj, kćeri jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magaričinu». (Zah. IX, 9). Oni koji su još od ranije bili sa Isusom, posvedočili su da je Hristos vaskrsao Lazara. Zbog toga što je učinio to čudo, narod Ga je i dočekivao tako svečano i oduševljeno. Prilikom silaska sa Gore Jeleonske, gomila je narasla i celo to mnoštvo učenika i naroda počelo je da kliče u slavu Boga, za sva čuda koja je činio Hristos. Sav Jerusalim, sa svim svojim mnogobrojnim stanovništvom koje se još namnožilo tih pretprazničkih dana, pokrenuo se i uskomešao. Fariseji su govorili među sobom: «Vidite da ništa ne pomaže? Gle svijet ide za njim» (Jov. XII, 19). Kada se Sveti Grad u svoj svojoj veličini i lepoti ukazao pred Spasiteljevim očima, On zasta, a oči mu se napuniše suzama. Zaplaka se i reče: «Kad bi i ti znao u ovaj tvoj dan što je za mir tvoj! ali je sad sakriveno od očiju tvojijeh. Jer će doći dani na tebe, i okružiće te neprijatelji tvoji opkopima i opkoliće te, i obuzeće te sa sviju strana, i razbiće tebe i djecu tvoju u tebi, i neće ostaviti u tebi kamena na kamenu, zato što nijesi poznao vremena u kojemu si pohođen». (Luk. XIX, 41-48). (To se proročanstvo tačno ispunilo 70-e godine, kada je rimski vojskovođa Tit sa svojom vojskom do temelja razrušio Jerusalim i hram; tom prilikom je stradalo preko milion njegovih građana, koji su delom pobijeni, a delom odvedeni u ropstvo.) A učenici i narod nastavljali su da hvale Boga, kličući: «Blagosloven car koji ide u ime Gospodnje! mir na nebu i slava na visini!» Neki fariseji koji su se umešali među narod, rekoše mu: «Učitelju! zaprijeti učenicima Svojijem». A on im odgovori: «Kažem vam: ako oni ućute, kamenje će povikati» (Luk. HIX, 34-39). I uđe Isus u Jerusalim i u hram i pristupiše Mu svi bolesni, hromi, ubogi i slepi. On ih je isceljivao, i pregledavši sve, pošto je već bilo kasno, iziđe u Vitaniju s Dvanaestoricom. (Mark. XI, 11). U gradu se dnevna larma utišala; svet se razišao kućama. Samo su se još rimski vojnici dovikivali sa svojih stražarskih mesta na kulama Jerusalima.
Vaskrs je najveći hrišćanski praznik, jer je na taj dan Isus Hristos, Gospod i Bog naš, vaskrsnuo iz mrtvih, pobedio smrt i svim ljudima, od praroditelja Adama i Eve darovao večni život. Zbog velikog značaja ovog događaja svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka se smatra za mali Vaskrs. To je pokretni praznik i praznuje se posle jevrejske Pashe u prvu nedelju posle punog meseca, koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja [po gregorijanskom kalendaru]. Za ovaj praznik u narodu su uobičajeni mnogi lepi običaji, koji naročito vesele decu. Za taj dan se farbaju jaja, zato što je baš jaje simbol obnavljanja prirode i života. Naročito crveno jaje predstavlja radost, i to kako za one koji ga daruju drugome, tako i onome ko ga prima. Zašto baš crvena boja, postaviće mnogi od vas pitanje? Zato, što ona predstavlja Spasiteljevu nevino prolivenu krv na Golgoti, a to je ujedno i boja Vaskrsenja, zato što njega ne može biti bez stradanja i smrti. To i jeste istinska i prava boja Hrišćana i naše Crkve. 'Ovo je dan koji stvori Gospod, Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan  Sveti Đorđe je rođen u bogatoj i čestitoj hrišćanskoj porodici, krajem trećeg veka nove ere. Živeli su u Kapadokiji, sve dok otac svetog Đorđa nije postradao za Hrista. Đorđe je bio sasvim mali kad je ostao bez oca. Da bi izbegla progone hrišćana, njegova majka se preselila u Palestinu, odakle je bila rodom. Tako je Đorđe rastao u zemlji gde je Hristos živeo i propovedao. Uz dobru i pobožnu majku, izrastao je u pravog hrišćanina, čije srce nije bilo ni hladno ni mlačno, već je plamtelo ognjenom ljubavlju prema Hristu. Stupio je u vojsku. Đorđe je bio izvanredno lep, visok i stasit, a odlikovala ga je plemenitost, poštenje i hrabrost, pa je već u dvadesetoj godini stigao do časti tribuna i „Kao takav beše na službi pri caru Dioklecijanu (ep. Nikolaj)." Kad je car Dioklecijan, koji se sve vreme svoje vladavine borio protiv hrišćana i užasno ih progonio i ubijao, otpočeo još jedan od svojih krvavih pohoda na hrišćane, Đorđe je došao pred cara i javno, pred carem i svima ostalima, rekao je da je on hrišćanin. Car je bio van sebe od besa i odmah je naredio da Đorđa bace u tamnicu. Naredio je da ga stave na najstrašnije muke, koja samo um pomračen Satanom, može da smisli. Đorđe je sve podnosio i neprestano se molio Bogu, koji ga je odmah isceljivao. Ovakva vera i očigledna Božja blagodat, preobratila je mnoge Dioklecijanove vojnike, ali i Đorđeve mučitelje u hrišćane. Oni su poverovali u Hrista, i javno ispovedili svoju veru, znajući da će ih Dioklecijan pogubiti. Najveći udarac za cara Dioklecijana je bio kad je i njegova žena, carica Aleksandra, postala hrišćanka. Tada je car naredio da se njoj, glavnom žrecu (žrec je neznabožački sveštenik), koji je takođe primio hrišćanstvo kao i mnogim drugima odrubi glava. I svetog Đorđa je poslao na gubilište, kad je video da užasna i najopakija mučenja nisu nikog zaplašila, već su postigla suprotan cilj: preobratila neverujuće, a verujuće još više učvrstila u veri Hristovoj. Kad su ih vodili na gubilište, carica Aleksandra je sela na jednu klupu da se odmori i tu je izdahnula, pre nego što joj je krvnik prišao. „Blaženi Đorđe bi posečen 23. aprila 303. godine. Čudesima koja se desiše na grobu sv. Đorđa nema broja. Ni broja njegovim javljanjima u snu i na javi mnogima, koji ga spomenuše i njegovu pomoć poiskaše od onda do dana današnjega. Još mu darova Gospod silu i vlast da pomaže u bedama i nevoljama svima onima koji ga slave i njegovo ime prizivaju." (ep. Nikolaj). Na ikonama se sv. Đorđe predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, kako kopljem probada strašnu aždaju, a nešto dalje stoji jedna žena u gospodskom ruhu. Mada je narod ispleo mnoge legende oko imena sv. Đorđa, on se u stvarnosti i zemaljskom životu nije borio sa aždajom i spasavao carsku kćer. Aždaja na ikoni, simvolično prestavlja mnogobožačku silu, koja je nebrojene hrišćanske žrtve proždirala. Sveti Đorđe ju je pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac neznaboštvu. Deset godina posle smrti sv. Đorđa, car Konstantin je zabranio progone hrišćana, a hrišćanska crkva je postala zvanična crkva u rimskoj imperiji. Neki tumače predstavu aždaje i kao simvoličnu predstavu cara Dioklecijana, koji je zbog svojih krvavih dela u narodu ostao upamćen do dana današnjeg, pod imenom: "Prokleti car Dukljanin". Dan kada je besmrtnom slavom mučeništva ovenčan sveti Đorđe (Georgije), i kada je iz zemnog života prešao u večno carstvo nebesko, ( 23. aprila, odnosno 6. maja), slavi se kao dan: „Svjatago slavnago velikomučenika pobjedonosca i čudotvorca Georgija". Ovaj dan narod zove Đurđevdan, a jesenji praznik (3. novembra po starom, odnosno16. novembra po novom kalendaru), naziva se Đurđic. To je dan kada je obnovljena njegova crkva: „Obnovlenije hrama svjatago velikomučenika Georgija, iže v Lidije, idježe položeno časnije tjelo jego." Tropar, glas 4: Jako pljenih svoboditelj, i niščih zaščititelj nemoščstvujuščih vrač, carej poborniče, pobjedonosče, velikomučeniče Georgije, moli Hrista Boga spastisja dušam našim.  Vidovdan je u istoriji srpskoj vododelnica i merilo. On deli našu istoriju na događaje „pre Kosova" i na događaje „posle Kosova". Ovde reč „KOSOVO" nije geografija već ideologija i ideal. Ideal postavljen pred srpski narod u celini i pred svakog Srbina ponaosob još davne 1389 godine. Tada je Vidovdan postao ontološki najznačajniji datum u srpskoj istoriji, događaj u kome je kulminirala sva naša istorija od dolaska na ovu balkansku VETROMETINU, s jedne strane, i kamen temljac na kome se gradila sva naša istorija od Kosovske Bitke pa sve do danas, s druge strane. Vidovdan je postao sočivo koje sabira u sebi sve što je svetlo, sveto i čestito bilo u našem narodu pre Kosova, i koje iz sebe širi i rasipa svetlonosne, svetonosne i čestitotvorne zrake na sav naš narod i na svu našu istoriju posle Kosova. Vidovdan je zenit nad našim glavama, ali i temelj pod našim nogama. Vidovdan je zaista Vidov dan, kada se jasno vidi i sagledava „ko je vera, a ko je nevera". To je večito SRPSKO OGLEDALO. Ne dakle samo onog prvog Vidovdana, nego Svagdana kroz svu našu istoriju. Vidovdan je samo drugo ime za celokupni tok naše istorije, te je stoga dan koji neprekidno traje, dan bez smiraja sunca. Kada sunce zađe tom istorijskom VIDOVDANU, zaći će sunce i celom srpskom narodu. I više nam se neće roditi, jer neće biti Srbina da bi mu se sunce nanovo rodilo. Upravo zato što je Vidovdan opredeljenje za „Carstvo Nebesko" ne samo Kneza Lazara, nego čitavog srpskog naroda do Kosova i posle Kosova. Vidovdan označava srpsku večnost u trajanju. Bez Vidovdana nema nam „vida" ni istorijskog ni duhovnog. Sveti Knez Lazar je na Vidovdan doveo do vrhunca svetosavski idedal srpskog čoveka, ispunio svetosavsko srpsko Jevanđelje, koje sažeto glasi: „Sve za Hrista, Hrista nizašta". To je opredeljenje za „Carstvo Nebesko", za večne duhovne vrednosti: večnu istinu, večnu pravdu, večnu nadu, večni život. Tropar, glas 3: Krasotu vozželjev slavi Božija, vo zemnjej tomu blagougodil jesi: i poručenij ti talant dobrje vozdjelav usugubil jesi. o njemže i podvizavsja do krove, otonuduže i mzdu boljeznej tvojih jako mučenik prijal jesi ot Hrista Boga: jegože moli spastisja, pojuščim tja Lazare. Sveti Apostoli Petar i Pavle  Sveti apostol Petar rodjen je u Vitsaidi, bio je ribar i prvo se zvao Simon. Gospod mu je dao ime Kif ili Petar (Jn. 1, 42). On je prvi od ucenika jasno izrazio veru u Gospoda Isusa rekavsi: “Ti si Hristos, Sin Boga zivoga” (Mt. 16, 16). Njegova vera se postepeno utvrdjivala, jer kada je Gospod izveden pred sud, Petar Ga se tri puta odrekao, ali se zbog toga tesko pokajao i postao potom silni i neustrasivi propovednik Jevandjelja. Posle jedne njegove besede tri hiljade ljudi obratilo se u veru. Propovedao je u Palestini, Maloj Aziji, Iliriku i Italiji. Pomagao je i verom isceljivao ljude. Po zapovesti cara Nerona razapet je na krst, a on sam molio je dzelate da ga raspnu glavom nadole smatrajuci sebe nedostojnim da umre kao njegov Gospod.Sveti apostol Pavle rodjen je u Tarsu u plemenu Venijaminovu. Najpre se zvao Savle, ucio kod Gamalila i bio farisej i progonitelj hriscana. Kada se cudesno preobratio u veru postao je apostol i vatreni pobornik i propovednik Jevandjelja, od granica Arabije do Spanije. Mnogo je stradao i strpljivo podnosio muke, cvrst i stamen u svojoj veri u Gospoda dostigavsi tako savrsenstvo da je mogao reci: “Ne zivim ja, nego Hristos zivi u meni”. Posecen je u Rimu u vreme cara Nerona kao i apostol Petar. Tropar, glas 4: Apostolov pervoprestolnici, i vseljenija učiteljije, Vladiku vsjeh modite: mir vseljenjej darovati, i dušam našim veliju milost.  Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja spomen na Svetu Velikomučenicu Marinu, u narodu poznatiju kao Ognjena Marija. Kao i praznici svetiteljki koji za njom slede: Blage Marije (4. avgust,/22. jul) i Trnove Petke (8. avgust/26. jul), ni Ognjena Marija u crkvenom kalendaru nema "crveno slovo". Ipak, sva tri spadaju u veoma poštovane praznike u našem narodu, posebno medu zenama, tako da se ova tri dana ništa se ne radi u ruke, niti u polju.Ognjena Marija, sveta mučenica Marina, bila je rodom iz Antihije. Krstila se u 12 godini i zbog vere u Gospoda Isusa Hrista postradala je u vreme cara Dioklecijana. Deo moštiju svete Marine čuva se u svetogorskom manastiru Vatoped, kao i u manastiru posvećenom ovoj svetiteljki koji se nalazi iznad albanske strane Ohridskog jezera, kako je tvrdio sveti vladika Nikolaj žički u "Ohridskom prologu". Tropar, glas 4: Agnica tvoja, Isuse, Marina zovet velijim glasom: tebe, ženiše moj, ljublju, i tebe iščušči stradalčestvuju, i sraspinajusja i spogrebajusja kreščeniju tvojemu, i straždu tebe radi jako da carstvuju v tebje, i umiraju za tja da i živu s toboju: no jako žertvu neporočnuju primi mja s ljuboviju požeršujusja tebje: toja molitvami, jako milostiv spasi duši našja.  Ilija Tesvićanin, nazvan tako po rodnom gradu u Galadi živeo je u Izrailju u IX veku pre Hrista. Tadanji car Ahav, pod uticajem svoje žene Jezavelje beše napustio veru Mojsijevu i umesto Jehove slavio tudje bogove. Prorok Ilija suprotstavio se caru prebacivši mu otpadništvo i prorokovao sušu i glad zbog slavljenja tuđih bogova. Činio je čuda kroz koja je Bog pokazivao Izrailjcima svoju pravednost. Zbog nepravdi koje je car činio narodu i gramzivosti Ilija mu je prorekao da će njemu i njegovoj ženi psi lizati krv posle smrti, što se i obistinilo. "Prorok Ilija išao je po Hananu u pratnji svog učenika Jelisija. Kad stigoše u Jerihon, na oči pedeset drugih proroka udari plaštom po Jordanu i voda se razdvoji na dve strane. Kad pređoše na drugu obalu, podiže se grdan vihor, ognjena kola s ognjenim konjima rastaviše ih i u vihoru odnesoše Iliju na nebo." Sveti Ilija prema tome nije umro već je živ otišao na nebo. Proroci nisu imali nečeg zajedničkog sa vračima. Oni nisu živeli od proricanja budućnosti i vračanja. To su bili mudraci, narodni učitelji, kako bi danas rekli - društveni i politički radnici. Oni su stvarali i propovedali više religiozne koncepcije zasnovane na ličnoj moralno odgovornosti čoveka pred Bogom. Proroci su isticali etičke vrednosti religije u kojoj nisu važni ritual i ceremonija a čija suština je u tome da ljudi budu u duši pravedni i bogobojni. Svojim radom proroci su utrli put nastanku hrišćanstva. Praznik ovog velikog proroka slavi se 2. avgusta i zove se Sveti Ilija. Na ikonama se Sveti Ilija predstavlja ili kako na vatrenim kolima ide na nebo, ili kako drži nož u ruci kao znak da je njime poklano 450 lažnih Valovih zreca na brdu Kamil ili kako sedi u pećini gde se sklonio od oholog cara Ahava a gavran mu donosi hranu. Srbi su prelaskom u hrišćanstvo mnoge osobine svog starog boga Peruna, koji je upravljao munjama i gromovima, preneli na Svetog Iliju. Po narodnoj tradiciji, Sveti Ilija se vozi na vatrenim kolima koja vuku četiri konja, iz čijih nozdrva izbija plamen. Grmljavina je tutnjava njegovih kola kojima se on vozi po nebu i oblacima. Tropar, glas 4: Vo ploti angel, prorokov osnovanije, vtorij predteča prišesvija Hristova Ilija slavnij, sviše poslavij Jelisejevi blagodat, nedugi otgonjati i prokaženija očiščati: tjemže i počitajuščim jego točit iscjeljenija.  Sveta Marija Magdalina je hrišćanska svetiteljka. Bila je rodom iz mesta Magdale, pored jezera Genisaretskog, iz plemena Isaharova. U jevanđelju se pominje da je mučena od sedam zlih duhova, od kojih ju je oslobodio Isus Hristos i učinio zdravom. Marija Magdalena je bila verna sledbenica i sluškinja Hristova za vreme Njegovog života.Pod krstom na Golgoti stajala je i Magdalina, i gorko plakala zajedno sa Bogorodicom. Posle smrti Isusa ona je tri puta posetila Njegov grob. U jevanđelju se pominje i da kada je Hristos Vaskrsao, ona Ga je dva puta videla: jednom sama ona, a drugi put sa ostalim ženama Mironosicama. Putovala je u Rim, izašla pred cara Tiberija, i predajući mu jaje obojeno u crveno, pozdravila ga je rečima: Hristos voskrese! U isto vreme optužila je caru Pilata za njegovu nepravednu osudu Isusa Hrista. Njenu tužbu car je primio, i Pilata premestio iz Jerusalima u Galiju, gde je ovaj sudija u nemilosti carskoj i u teškoj bolesti preminuo. Po tom se vratila iz Rima u Efes kod svetog Jovana Bogoslova, kome je pomagala u propovedanju Jevanđelja. Sa velikom ljubavlju prema Isusu Hristu i sa velikom revnošću propovedala je ona Jevanđelje svetu kao Hristov apostol. Preminula je mirno u Efesu. Mošti svete Magdalene prenete su kasnije u Carigrad. Blizu Getsimanskog vrta nalazi se ruski hram posvećen svetoj Mariji Magdaleni. Tropar, glas 1: Hristu nas radi od Djevi roždšemusja, čestnaja Magdalina Marija posljedovala jesi, togo opravdanija i zakoni hranjašči: tjemže dnes vsesvjatuju tvoju pamjat praznujušče, grjehov razrješenije molitvami tvojimi prijemljem.  Treće godine Svoje propovedi na zemlji Gospod Isus češće govoraše učenicima Svojim o bliskom stradanju Svome, no ujedno i o slavi Svojoj posle stradanja na krstu. Da ne bi predctojeće stradanje Njegovo sasvim raslabilo učenike te da ne bi otpali od Njega, On Premudri, htede im pre stradanja pokazati delimično slavu Svoju božansku. Zato uzevši sobom Petra, Jakova i Jovana iziđe s njima noću na goru Tavor, i tu se preobrazi pred njima. I zasja se lice njegovo kao sunce a haljine njegove postaše svijetle kao snijeg. I pojaviše ce pokraj Njega Mojsej i Ilija, veliki starozavetni proroci. I videše učenici i udiviše se. I reče Petar: Gospode, dobro nam je ovde biti; ako hoćeš da načinimo ovde tri sjenice (kolibe): Tebi jednu, a Mojsiju jednu, a jednu Iliji. No dok još Petar govoraše, udaljiše ce Mojsej i Ilija, i sjajan oblak okruži Gospoda i učenike, i dođe glas iz oblaka: Ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji; njega poslušajte. Čuvši ovaj glas učenici padoše ničice na zemlju kao mrtvi i ostaše tako ležeći u strahu dokle im Gocpod ne priđe i ne reče im: ustanite i ne bojte ce (Mat. 17). Zašto Gospod uze samo trojicu učenika na Tavor a ne sve? Jer Juda ne beše dostojan da vidi božancku slavu Učitelja, koga će on izdati, a njega samog Gospod ne hte ostaviti pod gorom, da ne bi time izdajnik pravdao svoje izdajstvo. Zašto ce preobrazi na gori a ne u dolini. Da bi nac naučio dvema vrlinama: trudoljublju i bogomišliju. Jer penjanje na visinu zahteva trud, a visina predstavlja visinu misli naših, t.j. bogomislije. Zašto ce preobrazi noću? Jer je noć podesnija za molitvu i bogomislije nego dan, i jer noć zakriva tamom svu zemaljsku krasotu a otkriva krasotu zvezdanog neba. Zašto ce pojaviše Mojsej i Ilija? Da se razbije zabluda jevrejcka, kao da je Hrictos neki od proroka, Ilija, Jeremija ili neki drugi - zato se On javlja kao Car nad prorocima, i zato ce Mojsej i Ilija javljaju kao sluge Njegove. Dotle je Gospod mnogo puta pokazao učenicima božancku moć Svoju, a na Tavoru im je pokazao božancku prirodu Svoju. To viđenje Božanstva Njegovog i slišanje nebeskog svedočanctva o Njemu kao Sinu Božjem trebalo je da posluži učenicima u dane stradanja Gospodnjeg na ukrepljenje nepokolebljive vere u Njega i Njegovu krajnju pobedu. (Tekst preuzet iz knjige: Sv. episkop Nikolaj žički, "Ohridski prolog").Tropar, glas 7: Preobrazilsja jesi na gorje, Hriste Bože, pokazavij učenikom tvojim slavu tvoju, jakože možahu: da vozsijajet i nam grješnim svjet tvoj prisnosuščnij, molitvami Bogorodici, svjetodavče, slava tebje.  Presveta Deva Marija, Majka Božija, posrednica našeg spasenja, poživela je još dosta dugo posle Vaznesenja Sina svog. Dok je umirao na krstu, Sin njen Isus Hristos na čuvanje je predade svetom Jovanu Bogoslovu. U njegovom domu, na Sionu, živela je ona u neprestanoj molitvi iščekujući dan kada će otići Sinu svom. Često je pohodila sva ona mesta, koja su podsećala na velike događaje i velika dela Sina njenog. Svojim molitvama, savetima, krotošću i trpeljivošću pomagala je ona svetim apostolima u širenju Božije reči. Najduže vremena u molitvi provodila je ona na Jeleonskoj Gori, moleći Boga da je što pre uzme sebi. I tako jednom dok se molila javi joj se arhangel Gavril i obavesti je da će kroz tri dana biti upokojena, našta se ona veoma obradova. Poželela je da pre svog upokojenja vidi još jednom sve apostole i želja joj bi ispunjena. Nošeni krilima anđela i na oblacima, skupiše se svi apostoli da poslednji put odaju počast i divljenje ovoj Majci nad majkama, Prečistoj Devi Mariji. Oprostivši se od njih, ona predade svoj svet duh Bogu. Apostoli se mnogo ražalostiše. Kovčeg sa njenim svetim moštima uz pratnju mnoštva hrišćana preneli su u Getsimanski Vrt, u grobnicu roditelja njenih, svetog Joakima i Ane. Dok su ga nosili kroz grad, iz njega se neprestano širio aromatičan miris. Jedan od jevrejskih sveštenika drznu se te rukama dohvati kovčeg, ali mu u tom trenutku obe ruke otpadoše, te on poverova u Hrista i one mu se povratiše.Tropar (glas 1): V roždestvje djevstvo sohranila jesi, vo uspeniji mira ne ostavila jesi Bogorodice, prestavilasja jesi k životu mati sušči života, i molitvami tvojimi izbavljaješi ot smerti duši našja.  Sveta Deva Marija rodi se od starih roditelja svojih, Joakima i Ane. Otac joj beše iz plemena Davidova, a mater od roda Aronova. I tako ona beše po ocu od roda carskoga, a po majci od roda arhijerejskoga, i time vec predobražavaše Onoga koji ce se iz nje roditi, kao Cara i Prvosveštenika. Ostareli roditelji njeni nemahu dece i moljahu se u skrušenosti svojoj Bogu da obraduje starost njihovu darovanjem jednoga čeda. I Bog svemoguđi i svevideći obradova ih radošću koja je prevazilazila daleko sva njihova očekivanja, jer im darova ne samo ćerku no i Bogomajku. Blagodatna Marija, blagoslovena medju ženama, hram Duha Svetoga, oltar Boga Živoga, trpeza hleba nebesnoga, kivot svetinje Božje, drvo najsladjega ploda, slava roda ljudskog, pohvala roda ženskog, istočnik devstva i čistote - to beše Bogom darovana ćerka Joakima i Ane. Rodjena u Nazaretu, a posle 3 godine odvedena u hram jerusalimski, odakle se vratila opet u Nazaret, da uskoro čuje blagovest sv. arhangela Gavrila o rodjenju Sina Božjeg, Spasitelja sveta, iz njenog prečistoga i devičanskoga tela.Ove godine praznik Roždestva Presvete Bogorodice pada u petak, znači jede se posna hrana. Tropar, glas 4: Roždestvo tvoje, Bogorodice Djevo, radost vozvjesti vsej vseljenjej, iz tebe bo vozsija solnce pravdi, Hristos Bog naš, i razrušiv kljatvu dade blagoslovenije, i uprazdniv smert, darova nam život vječnij.  Krstovdan (14. septembra po starm, odnosno 27. septembra po novom kalendaru) praznik je posvećen pronalaženju Hristovog Krsta na mestu Njegovog raspeća. Istorija kaže da je među prvim poduhvatima kojih se sveti car Konstantin Veliki poduhvatio pošto je preuzeo vlast nad celim Rimskim carstvom, bilo je obnavljanje hrišćanskih svetinja u Svetoj zemlji. Jedna od najvećih želja svetog cara Konstantina i njegove majke, svete carice Jelene, bila je da pronađu Časni krst na kojem je 3 veka ranije bio raspet Isus Hrist.Teške muke carica Jelena uspela je da od nekog starca dozna mesto gde se nalazi Časni krst - bilo je to mesto na kojem je potom bio izgrađen Venerin hram. Carica je naredila da se to idolsko svetilište sruši i da se na tom mestu kopa. Posle izvesnog vremena kopači osetiše divan miris iz zemlje, a nedugo zatim otkopaše i tri krsta, tablicu na kojoj je pisalo "Isus Nazarećanin, car Judejski" i klinove kojima je bio prikovan za Krst. Ne mogavši da razaznaju na kojem je tačno krstu bio raspet Hrist, dosete se da na mrtvaca čija je pogrebna povorka prolazila u blizini polože sva tri krsta. Kada je Časni krst dotakao telo mrtvaca, on je vaskrsao, a Krst je odnesen na Golgotu. Na vest da je Časni Hristov krst pronađen, sleglo se mnoštvo naroda - svi su želeli da ga vide, dodirnu i celivaju. Oni udaljeniji su želeli makar da ga vide, pa patrijarh Makarije odluči da podigne Krst na jedno uzvišenje. To prvo uzdizanje ("vozdviženje") Časnog krsta dogodilo se 326. godine, a od tada je Časni krst stajao u srebrnom kovčegu u Hramu Hristovog vaskrsenja koji je carica Jelena potom podigla na Gologoti. Taj dan se slavi kao Krstovdan, jedan od najznačajnijih praznika u godini. Obeležen je crvenim slovom i na taj dan se obavezno posti. Tropar, glas 1: Spasi, Gospodi, ljudi tvoja, i blagoslovi dostojanije tvoje, pobjedi vsjem pravoslavnim hristijanom našim na soprotivnija daruja, i tvoje sohranjaja krestom tvojim žiteljstvo.  Sveta Petka, sa grčkim imenom Paraskeva, rodila se u selu Epivatu, u jedanaestom veku, nedaleko od grada Kalikrata u srpskoj zemlji, pa se pretpostavlja da je bila Srpkinja.Roditelji su joj bili hrišćani, prosti ljudi srednjeg imovinskog stanja. Njen brat je bio Jeftimije, docnije episkop.Kada su joj roditelji umrli, napustila je imanje, otadžbinu i srodnike, odrekla se burnog života, prezrela sve ljudske sujete i otišla daleko u pustinju posvetivši se molitvi i službi Bogu. Mnoge godine je provela u pustinji, u postu i molitvi, u usamljeničkom životu. Već pod starost, legenda kaže da joj se u snu javio anđeo koji joj reče da napusti pustinju i vrati se u otadžbinu da tamo provede zadnje dane svoga života. Ona posluša ovu zapovest i pođe svom negdašnjem domu, a usput je svratila u Carigrad i posetila crkvu svete Sofije. Došla je u svoje rodno mesto Epivat i tamo proživela, kratko, do smrti. Njeno telo je prvo bilo sahranjeno na groblju, međutim, nekim od hrišćana iz tog mesta bilo je stalo da se Paraskeva dostojnije sahrani, pa su joj telo iskopali iz groba, legenda kaže, neraspadnuto, i preneli ga u epivatsku crkvu. Na njenom grobu su se počela događati razna čuda, a mnogi bolesnici su pohodili njen grob tražeći pomoć za svoju bolest.Bugarski car Asen je 1238. godine oteo mošti Paraskevine i odneo ih u svoju prestonicu Trnovo. Kad su Turci osvojili bugarsko i srpsko carstvo, sultan Selim je naredio da se Paraskevine mošti prenesu u njegovu prestonicu, gde ih je držao na svom dvoru, a zatim ih poklonio carigradskoj patrijaršiji. Kažu da je carica Milica, žena kneza Lazara, molila tadašnjeg sultana da joj dozvoli da prenese Paraskevine mošti u Srbiju, s obzirom da je ona bila Srpkinja i srpska svetiteljka. Njene mošti su ležale u kapeli na Kalemegdanu ispod crkve Ružice. Konačno, 1641. godine carigradski patrijarh Partenije poklonio je ove mošti moldavskom knezu, koji ih je preneo u Jaš i položio u crkvi Sveta tri jerarha.> Spomen svetoj Petki drži se 27. oktobra (14. oktobra), na dan njene smrti. Sveta Petka na ikoni predstavlja se u monaškom odelu, držeći u ruci časni krst. Svetu Petku najviše proslavljaju pravoslavni hrišćani u Dalmaciji i Istočnoj Srbiji. Za ovaj dan sprema se u narodu kolač i lomi za zdravlje stoke. Crkvište kod Lapljeg Sela, na Kosovu, posvećeno svetoj Petki Paraskevi, posećuju nerotkinje da bi ostale trudne. Tropar (glas 4): Pustinoje i bezmolvnije žitije vozljubivši, i vo sled Hrista ženiha tvojego userdno potekši i togo blagoje igo vo junosti tvojej vzemši, kresnim znamenijem i mislenim vragom mužeski vo oruživšisja: postničeskimi podvigi, postom i molitvami i sleznimi kapljami, uglije strastej ugasila jesi dostoslavnaja Paraskevo i ninje v nebesnem čertozje s mudrimi djevami predstojašči Hristu moli o nas počitujuščih čestnuju pamjat tvoju. Molitva Svetoj Petki: Sveta Petko, Božja svetiteljko, moli Boga za nas. Udostojila si se gledanja lica Božja, kao čedo našeg naroda, slavna Petko svetiteljko, pa imamo slobodu tebi govoriti, srodnici našoj, i tebe moliti za spašenje duša naših. Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda tvoja privlači množine mnoge, kao negda Vitezda, i daje slepima vid, uzetim zdravlje, malaksalim snagu, i svima bodrost i radost, Hristova device, naša pomoćnice. Budi i nadalje straža našem prestonom gradu, utvrdi ga u Pravoslavlju, pomozi vernicima, podigni nedužne i tužne, a usopšim roditeljima našim, braći i deci izmoli večni pokoj i večno spasenje, sveta Petko, Božja svetiteljko. Svima pomozi, pa i meni ne odmozi. Dobre u dobru složi, i svako im dobro umnoži. Da se kroz tebe proslavi Bog u Trojici, navek veka Amin.   Sveti Luka apostol i jevanđelist. Rodom iz Antiohije. U mladosti izučio beše dobro grčku filozofiju, medecinu i živopis. U vreme delatnosti Gospoda Isusa na zemlji sv. Luka dođe u Jerusalim, gde vidi Spasitelja licem u lice, čuje Njegovu spasonosnu nauku i bude svedok čudesnih dela Njegovih. Poverovavši u Gospoda sv. Luka bi uvršćen u Sedamdeset apostola i poslat na propoved. Zajedno sa Kleopom video vaskrslog Gospoda na putu za Emaus (Lk. 24). Po silasku Duha Svetoga na apostole Luka se vratio u Antiohiju, i tamo je postao satrudnik apostola Pavla, s kojim je putovao i u Rim, obraćajući u veru Hristovu Jevreje i neznabošce. Pozdravlja vas Luka ljekar ljubazni, piše Kološanima apostol Pavle (Kol. 4, 14). Na molbu hrišćana napisao Jevanđelje, oko 60. godine. Po mučeničkoj smrti velikog apostola Pavla sv. Luka je propovedao Jevanđelje po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i drugim stranama. Živopisao ikonu Presvete Bogorodice, - i to ne jednu nego tri, a tako isto i ikone sv. apostola Petra i Pavla. Otuda se sv. Luka smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa. Pod starost posetio je Liviju i Gornji Misir. Iz Misira se vratio u Grčku, gde je nastavljao s velikom revnošću propovedati i ljude Hristu obraćati, bez obzira na svoju duboku starost. Napisao sv. Luka Jevanđelje i Dela Apostolska, i oboje posveti Teofilu knezu Ahaje. Beše mu 84 godine, kada ga zlobni idolopoklonici udariše na muke Hrista radi i obesiše o jednoj maslini u gradu Tivi (Tebi) Beotijskoj. Mošti čudotvorne ovoga divnoga svetitelja behu prenesene u Carigrad u vreme cara Konstancija, sina Konstantinovog.Tropar, glas 3: Apostole svjatij i evangeliste Luko, moli milostivago Boga da pregrješenij ostavljenije podast dušam našim. Sveti Petar Cetinjski mitropolit Crnogorski. Rođen 1. aprila 1749. god. u selu Njegušu. Stupio u čin monaški u svojoj 12. godini. Po smrti mitropolita Save 1782. godine Petar postade mitropolitom i gospodarem Crne Gore. Sav svoj život, viteški i sveti, posvetio je ovaj slavni muž svome narodu. Unutra je radio svom snagom da izmiri zavađena plemena, a spolja da odbrani zemlju i narod od grabljivih napadača. Uspeo je i u jednom i u drugom poslu. Proslavio se naročito pobedom nad vojskom Napoleonovom u Boki i Dalmaciji. Prema sebi je bio surov a prema svakom drugom pravedan i snishodljiv. Živeo je u jednoj teskobnoj keliji, kao prost monah, i ako je bio knez nad jednim narodom. Upokojio se 18. oktobra 1830. god. Njegove čudotvorne mošti počivaju netljene u manastiru Cetinjskom. Gospod ga proslavi na nebesima i na zemlji, kao vernog i trpeljivog slugu Svoga. TROPAR, glas 8. Pridite dnes, o pravoslavni, toržestvenje da vozveselimsja, i da uvidim vsečesnija i prehvalnija dobrodjetelji, trudi i podvigi černogorskija strani svjetilnika presvjetla, iže vo arhijereh velikago Petra, dostohvalnago pastirja i učitelja: jako bo divno sotvori Gospod jego vo svjatih svojih, sušča vo zemlji četvoroljetna pokaza nam netljena: togo molitvami, Hriste Bože naš, spasi duša našja.  Sveti Dimitrije rodio se u Solunu, kao jedino dete blagočestivih i veoma pobožnih ljudi. Mnogo vremena provedoše njegovi roditelji u molitvi i čineći milostinju da im Bog podari naslednika. I posle dužeg vremena smilova se Gospod Bog naš, i ispuni im želju, te oni dobiše sina Dimitrija, koga proslavi ceo Solun.Otac mu je bio solunski Vojvoda i potajno verovao u Gospoda našeg Isusa Hrista, ne usuđujući da javno ispoveda ime njegovo, zbog velikog progona hrišćana od strane neznabožca cara. Još kao dete, Dimitrije je bio upoznat sa verom i Bogom Istinitim. Primivši Sveto Krštenje, on izuči zakon Božji i primi na sebe blagodat Gospoda Boga. kada on odraste, roditelji mu umreše, ali ostaviše veliko imanje i primer bogougodnog života. U to vreme vladao je Car Maksimijan koji saznavši za pamet i hrabrost, maldog Dimitrija, on ga postavi za carskog namesnika celog grada Soluna, sa zadatkom da očisti tu oblast od bezbožnih hrišćana; onih koji prizivaju ime Raspetoga. Ali nasuprot tome, verujući i sam u Hrista, poče javno ispovedati i proslavljati Gospoda, postade drugi Pavle. Saznavši da je namesnik Dimitrije hrišćanin i da je mnoge, ne odvratio nego preobrazio u hrišćanstvo, car se naljuti i baci ga u tamnicu. Postrada mučeničkom smrću, po naređenju cara Maksimijana izboden kopljem usred molitve, a telo mu bi bačeno, te ga hrišćani tajno uzeše i sahraniše na nekom mestu, gde je kasnije neki velomža iz Ilirije, po imenu Leontije, koji se izlečio od teške bolesti na grobu ovoga svetitelja i mučenika, u znak zahvalnosti podigao crkvu. Kopajući temelj, pronađoše mošti svetoga velikomučenika Dimitrija, potpuno čitave i netljene. isceliše se mnogi bolesnici posredstvom njegovih svetih moštiju. Sveti Dimitrije se smatra zaštitnikom Soluna, jer je spasao grad od neprijateljske vojske, isceljiteljom bolesnika i nevoljnika. Rusi ga takođe slave i smatraju ga za pokrivitelja i zaštitnika Sibira. I svi pravoslavni hrišćani i verni slave ovog velikomučenika verujući njegove isceljiteljske moći koje su mnogima pomogle. Tropar, glas 3: Velika objete v bjedah, tja pobornika vseljenaja, Strastoterpče, jaziki pobježdajušča: jakože ubo Lijevu izložil jesi gordinju, i na podvig derznovena sotvoril jesi Nestora, tako, svjate Dimitrije, Hristu Bogu molisja, darovati nam veliju milost.  Besrebrenici i čudotvorci. Braća po telu i po duhu, rodom negde iz Azije, od oca neznabošca i majke hrišćanke.Po smrti oca, njihova majka, Teodotija, posveti sve vreme i trud, da sinove svoje vaspita i podigne kao istinite hrišćane. I Bog joj pomože, te sinovi njeni izrastoše kao dve slatke voćke, i kao dva svetilnika sveta. Behu naučeni lekarskoj veštini, i besplatno pomagahu bolesnim, ne toliko lekarijama koliko imenom Gospoda Isusa Hrista. I behu prozvati bezmezdnim vračima, tj. besplatnim lekarima, jer besplatno lečiše i tako ispuniše Hristovu zapovest: "Zabadava ste dobili, zabadava i dajite" (Mt 10, 8). Toliko behu oprezni u besplatnom lečenju ljudi, da se Kozma istinski naljuti na brata svog Damjana, što ovaj uze tri jajca od neke žene Paladije, i naredi Kozma, da posle smrti njegove ne sahrane ga do brata mu Damjana. U stvari Damjan sveti ne uze ta tri jajca kao nagradu za to što on isceli bolesnu Paladiju, nego što ga ova zakle Presvetom Trojicom, da uzme ta tri jajca. Ipak po smrti njihovoj, u mestu. Feremanu, behu zajedno sahranjeni shodno otkrovenju Božjem. Behu ova braća sveta čudotvorci veliki i za života i posle smrti. Nekome težaku pri spavanju uvuče se zmija kroz usta u stomak, i imaše bedni čovek u najvećim mukama izdahnuti, da u poslednjem času ne prizva u pomoć svete Kozmu i Damjana. I tako proslavi Gospod zauvek čudotvorstvom one koji Njega proslaviše na zemlji verom, čistotom i milošću.  Ovoga dana praznuje se prenos moštiju svetog Georgija iz Nikomidije u grad Lidu Palestinsku, gde postrada u vreme cara Dioklecijana.Stradanje ovoga divnog svetitelja opisano je pod 23. aprilom. Pred smrt svoju umoli sveti Georgije slugu svoga, da mu uzme telo po smrti i prenese u Palestinu, odakle mu i majka rodom beše, i gde imaše veliko imanje, koje razdade siromasima. Sluga tako i učini.U vreme cara Konstantina bude sazidan u Lidi krasan hram Svetog Georgija od strane pobožnih hrišćana, pa prilikom osvećenja toga hrama prenesu se u nj mošti svetiteljeve, i tu sahrane. Bezbrojna čudesa dogodila su se od čudotvornih moštiju svetog Georgija, velikomučenika Hristova. Ovaj slavni svetitelj rodio se u kuci bogatih i casnih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hriscanin, majka se preselila u Palestinu, gde je decak odrastao i vec u dvadesetoj godini stigao do cina tribuna u sluzbi cara Dioklecijana. U to vreme car je zapoceo veliki progon hriscana, ali je mladi Djordje stupio pred cara i odvazno rekao da je i on hriscanin. Time je zapocelo njegovo stradanje za veru. Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strasna mucenja nisu pokolebali mladica. On se neprestano, usrdno i iskreno molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao od smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Djordje molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru, a medju njima i careva zena Aleksandra. Car je najzad odlucio da Djordja i svoju zenu osudi na smrt secenjem glave. Carica je izdahnula na stratistu pre pogubljenja, a sveti Djordje posecen je 303. godine. Mnoga cudesa desavala su se na njegovom grobu od tada. Gospod ga je, zbog njegove iskrene i nepokolebive vere, ucinio mocnim da pomaze svima koji su u nevolji i koji ga iskreno slave i prizivaju njegovo ime. Tropar: Jako pljenih svoboditelj i nishchih zashtititelj, nemoshchstvujushchih vrach, carej poborniche, pobjednosche velikomucheniche Georgije, moli Hrista Boga, spastisja dusham nashim. Prevod: Kao oslobodilac zarobljenih i zastitnik sirotih, lekar nemocnih, careva pobornik, pobednice, velikomucenice Georgije, moli Hrista Boga, da spase duse nase.   Nikoljdan, praznik posvećen Svetom Nikoli, proslavlja se 19. decembra u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i pravoslavnim srpskim porodicama, koje tog svetitelja smatraju svojim zaštitnikom.Sveti Nikola je rođen u gradu Patari, u oblasti Likije [Mala Azija] za vreme rimskog cara Valerijana, koji je poznat kao progonitelj hrišćana. Umro je 19. decembra [6. decembra po Julijanskom kalendaru] 345. godine, pa je taj dan - pomen svetitelju, jedna od najčešćih srpskih slava. Posle smrti svojih roditelja, Teofana i None, pravovernih, uglednih i bogatih žitelja Patare, Nikola se posvetio borbi za hrišćanstvo, najpre kao sveštenik, a potom i kao arhiepiskop u gradu Miru, u Likiji, pa otuda uz njegovo ime stoji - arhiepiskop i čudotvorac mir-likijski. Kao arhiepiskop, sv. Nikola se ponašao kao dobri pastir iz jevanđelske priče. Obilazio je zaseoke sela i gradove. Poučavao je narod, utvrđivao u veri, obilazio uboge, bolesne, zatočene. Otkupljivao je sužnje i puštao ih na slobodu, jer su tada zarobljenici prodavani kao robovi. U vreme cara Dioklecijana i sv. Nikola je bio zatvoren u tamnicu, gde je proveo mnogo godina, sve dok na rimski presto nije došao car Konstantin i pomilovao sve hrišćane, a hrišćanstvo proglasio verom čitavog carstva. Tada se sv. Nikola vratio na svoj arhiepiskopski presto. U to vreme, carica Jelena je pronašla Časni krst Hristovog stradanja, pa je sv. Nikola rešio da obiđe sveta mesta. U toku putovanja u Svetu zemlju, kao i pri povratku iz nje, na putu su se događala mnoga čudesa. Kad je strašna oluja zapretila da potopi brod, sveti Nikola klekao na molitvu Bogu, koji je utišao buru i umirio more pa su srećno stigli u Svetu zemlju. Posle obilaska svih svetih mesta, sveti Nikola unajmi nekog lađara da ga odveze u Likiju, ali lađar je, iako je uzeo novac, hteo da ide na neku drugu stranu. Tada se podiže jak vetar i okrenu brod u pravcu Likije, bez obzira što su svi mornari, po naređenju kapetana, pokušavali da ga vrate, punim jedrima brod je došao u Likijsko pristanište, gde se sveti Nikola iskrcao. Bezbroj je priča o dobročinstvima svetog Nikole. Pomagao je on sirote devojke, tešio ucveljene, spasavao narod od gladi, branio Likiju i sve gradove od ratne opasnosti i nesreće. Pričaju ljudi da je neki brod upao u oluju na putu iz Egipta, mornari su klekli na molitvu prizivajući svetog Nikolu. U tom trenu, pojavi se sveti Nikola na brodu, uze kormilo i poče upravljati brodom, izbavi ga iz opasnosti i nestade. Kad su stigli u grad, ugledali su svoga spasitelja pa su počeli da mu se do zemlje klanjaju i ljube ruke i noge, a sveti Nikola je samo odgovorio: 'Podajte slavu Bogu što vas je izbavio, a ja sam čovek grešan kao što ste i vi'. No tu se priča ne završava. Svetitelj je video da su ti moreplovci gusari, pa ih posavetova i nauči kako da se pokaju i poprave da ih neka druga Božja kazna ne stigne. Istorija ga pominje i u doba cara Konstantina Velikog [280-377], koji je na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 327. godine okončao dogmatske rasprave i ozvaničio hrišćansku veru. Verom i mudrošću arhiepiskop mirlikijski zaustavio je pobunu u Frigiji i pljacku imovine nedužnog stanovništva. Svetog Nikolu, čije je ime vezano za vreme kada se privodila kraju borba za slobodu hrišćanske propovedi, poštuje sav hrišćanski svet. Njegove mošti počivale nekoliko stotina godina u sabornoj crkvi u Miru, gde je umro, odakle su u XI veku, 1096. godine, po dolasku Turaka, koji su osvojili skoro sve oblasti istočnog rimskog carstva u Aziji, prenesene u Bari [južna Italija] u Crkvu svetog Jovana Preteče. Mošti svetitelja počivaju danas u velelepnoj Crkvi svetog Nikole, koju su žitelji Barija podigli u slavu iscelitelja i čudotvorca. Srpski kralj Stefan Dečanski kome je, prema predanju, Sveti Nikola povratio vid, slao je bogate priloge i čitav hram srebrom okitio. Za hrišćanski svet i prema hrišćanskom predanju Sveti Nikola, borac za Hristovu veru, je 'pobeditelj zla na dobro celom svetu', a njegovo ime znači narodni pobeditelj [grčka reč - niki znači pobeda, a laos - narod ili vernici]. 'Molitvama je more krotio i brodare od bura spasavao', kaže predanje, pa se smatra zaštitnikom moreplovaca i svih putnika. I danas se veruje da Sveti Nikola pomaže na moru, pa ga svi pomorci hrišćani slave kao svog patrona. Uoči Svetog Nikole, u vreme prazničnog bdenija, običaj je da svaka lađa stane i baci sidro, jer svi oni koji poštuju svetitelja ne plove na taj dan. Na pravoslavnim ikonama Sveti Nikola se najčešće predstavlja sa omoforom arhiepiskopa i Jevanđeljem u ruci. Njegov lik je i na freskama srpskih srednjevekovnih manastira, a najpoznatije i najbolje očuvane su u manastirima Žiča i Mileševa.
|
|||
